Naselje Vinča kod Beograda, na važnoj rečnoj
transverzali, bilo je čitav milenijum, od 5300. do 4300. godine pre
nove ere, raskrsnica poznoneolitskih puteva. Naselje za porodice vične
poljoprivredi, zanatima, umetnosti i trgovini, smešteno na odličnoj
poziciji, steklo je uslove da bude metropola koju naučnici istražuju
celo stoleće.
Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Goran Sivački
(arhiva Arheološke zbirke Filozofskog fakulteta u Beogradu)
Izvor: National Geographic Srbija Vreo
avgustovski dan, poslednji tokom ovogodišnjeg arheološkog iskopavanja
na nalazištu Vinča. Aca Đorđević, kustos Narodnog muzeja, lopatom peska
posipa ugao poznoneolitske kuće od lepa, granicu do koje su zagrebale
alatke treće generacije istraživača lokaliteta.
Lep od koga
je načinjen ugao goreo je u požaru pre 7000 godina, čime je praktično
pečen, i na taj način postao je idealan da se iz njega tumači
hronologija naselja. Ali i osetljiv na grube spoljašnje faktore.
„Zato mora dobro da se ušuška“, kroz smeh kaže Đorđević.
Jedan deo ekipe kuglicama stiropora popunjava jame od drvenih greda,
nekada nosećih stubova porodičnih kuća od stotinak kvadrata, što su se
čitav milenijum u ulicama i nivoima uredno pružale na obali Dunava.
Zatim površine prostorija prekrivaju komadima geotekstila.
Pevuše neku veselu pesmicu kojoj poseban ritam daju monotono izgovorene reči „gornja granica... prekinuta...“
To članovi tima, Predrag Dakić, apsolvent arheologije, i Kristina
Penezić, uskoro nosilac doktorske titule, totalnom stanicom beleže kote
temeljnog rova. U digitalni trigonometrijski račun mešaju im se
oštećenja i ostatak zida kuće iz prethodnog naraštaja.
Đubrovnici, špahtle, ašovi, budaci i finiji alat su uveliko spakovani.
Kao i flotaciona aparatura za odvajanje zemlje od komada kostiju, lepa
i keramike.
Nenad Tasić, arheolog, rukovodilac iskopavanja od
1998. godine i njihov profesor, nadgleda trijažu i pakovanje keramike.
Zapravo koristi priliku da se još malo divi njenoj prefinjenoj izradi –
glatkoj i sjajnoj površini, tamnim zarezima na tananim, „kao zift“
crnim zidovima.
„Ovako delikatno izrađene posude pravljene su
tek nakon pronalaska vitla, mnogo vekova kasnije“, kaže Tasić,
prebirajući po komadima spremnim za dalje analize.
Za
nekoliko sati više neće moći ni da se nasluti da je na ovom mestu
otkrivena „metropola“, raskrsnica puteva od Bliskog istoka do slabije
razvijenih severa i zapada, tokom hiljadu godina mira i prosperiteta,
od 5300. do 4300. godine pre nove ere.
I potonje kulture su cenile dobar geostrateški položaj naselja, sve dok u IX veku ovde nije osnovano groblje.
Ali, za poznoneolitske ljude ova lokacija je bila od neprocenjivog značaja.
Greben
na okuci Dunava, danas poznat po imenu Belo brdo, bio je odlična
osmatračnica, zaštićen od vetrova gustom šumom koja se protezala sve do
Avale. Planine pune cinabarita, živinog sulfida, od kojeg je spravljan
purpurnocrveni pigment cinober, dragocen za bojenje kuća, tkanina i
glinenog posuđa. Avala je Vinčancima davala i malahit, od kojeg su
pravili nakit. Bolečica im je služila da sirovine dopreme u grad, ali i
da prolećnim nanosima nađubri polja, pa Vinčanci više nisu imali
potrebu stalnog seljakanja.
Naselje je bilo i na trasi soli,
transportovane iz Tuzle duž Save. Vulkansko staklo, od koga su
pravljeni izuzetno oštri odbici, prenošeno je Morišom, Tisom i Dunavom
sa Karpata.
U središtu „mape“ reka bila je Vinča, centar
velikog kulturnog uticaja, prema kome su gravitirala susedna naselja i
hrlili trgovci iz svih krajeva.
S obzirom na to da su proizvodili dovoljno hrane, mogli su da se posvete zanatima, umetnosti i trgovini.
„Grnčarstvo je cvetalo, ostavljajući na hiljade posuda čije fragmente
sada, posle toliko vremena, pronalazimo na teritoriji mnogo većoj od
današnje Srbije“, primećuje Tasić, ne bez ponosa.
Proizvodnja
je bila „standardizovana“, ali je poticala od lokalnih majstora,
nastanjenih od Tuzle do Sofije, i od Transilvanije do Skopskog polja.
Sav taj prostor je pokrivala Vinčanska kultura, nazvana po
najznačajnijem od više stotina arheoloških nalazišta.
Vikend
je vreme za organizovane posete turista. Arheolog Dragan Janković,
kustos Muzeja grada Beograda, čeka ih kod prvog profila koji je pre 100
godina otkrio profesor Miloje Vasić, prvi istraživač lokaliteta.
„Intenzivan život Vinče ostavio je više od devet metara kulturnog
sloja, dok su ostala stoleća ostavila samo dva“, objašnjava im, vodeći
ih stepenicama usečenim u lesni breg, do današnjeg nivoa tla.
Provodi ih kroz muzej, neugledan u odnosu na značaj nalazišta, sa skromnim vitrinama i pohabanim panoima na zidovima.
Pokazujući oruđe i oružje od kosti i kamena, podvlači da su poznavali
tajne metalurgije, odnosno preradu bakra, ili su sa njom
eksperimentisali.
„Ali, nisu ratovali“, gotovo pobedonosno kaže Janković.
Trgovci su, objašnjava, bili veoma cenjeni jer sa dalekih putovanja
nisu donosili samo morske školjke spondilus, tadašnju univerzalnu
monetu, i druge dragocenosti, već i informacije iz dalekih krajeva.
Iz danas nepoznatih razloga Vinčanci su nestali. Nisu preživeli tranziciju u metalno doba.
U
ogromnoj masi otkrivenih poznoneolitskih kuća na kompletnoj teritoriji
vinčanske kulture pronađene su samo dve nekropole, Botoš kod Zrenjanina
i Gomolava kod Hrtkovaca u Sremu sa vrlo malo pratećeg „inventara“
pokojnika ili grobnih priloga.
Zato se još uvek ne zna ko su
zapravo bili Vinčanci, kako su se pojavili na obali Dunava i kako su
iščezli, ostavljajući u potonjim kulturama odličan komad zemlje, a
naučnicima dešifrovanje tajne.
Sa Vinčom se prvo sreo
profesor Miloje Vasić, prvi srpski školovani arheolog. Te 1906. godine
u njegov kabinet kustosa (čuvara), odnosno direktora Narodnog muzeja u
Beogradu, stigli su fragmenti posuda i figurina. Njih je na vinčanskoj
obali Dunava, kada se povukla velika voda, pronašao jedan radoznali
seljak, poznat pod imenom Čeprkalo.
Iskopavanja su počela
1908, i trajala do 1936. godine. Vasić je publikovao mnoga zapažanja u
knjigama i stručnim časopisima, ali je terenska dokumentacija s prvih
iskopavanja što izgubljena tokom Prvog svetskog rata, što razasuta na
više mesta.
Iako je Vinča bila stalno prisutna u arheološkoj
literaturi i na simpozijumima, inspirišući velike umove poput Milutina
Garašanina, Dragoslava Srejovića i Borislava Jovanovića, nova
iskopavanja su započeta tek 1978. godine, prevashodno zahvaljujući Vasi
Čubriloviću, istoričaru i akademiku, koji je udarajući štapom o stolove
nadležnih izvojevao sredstva za arheološke radove.
„Bio je
veliki zaljubljenik u Vinču, pa je tim štapom ubedio i upravu
Hidroelektrane Đerdap da sagradi nasipe, i obezbedi Dunavom ugroženo
nalazište“, seća se aktuelni generalni sekretar akademije SANU, Nikola
Tasić, rukovodilac druge kampanje radova.
Od kolekcionara
starina koji su ga potkradali, kaže, nije mogao sasvim da ga odbrani.
Obrazovan je Odbor SANU za istraživanje Vinče, a kasnije i još jedan,
koji će do danas ostati glavni strateg iskopavanja.
Tim na
čelu sa Nikolom Tasićem, sada akademikom, i Jovanom Todorovićem
istražio je slojeve iznad neolita, dokazavši da su se kulture na ovom
mestu smenjivale i docnije, od bakarnodobnih, preko bronzanodobnih i
gvozdenodobnih, pa sve do dolaska Kelta, što je dalo dodatnu težinu
lokalitetu.
Radove na višem sloju srednjovekovne srpske nekropole vodila je Gordana Marjanović-Vujović.
Kada je došao red na iskopavanje neolitske Vinče, za rukovodioca
istraživanja imenovan je Garašanin, a potom i Srejović. Radovi su
prestali 1986. godine, jer je novac preusmeren na druga nalazišta.
Treća serija neolitskih iskopavanja, pod vođstvom Nenada Tasića, počela je 1998. godine.
„Akademik Garašanin, dugogodišnji predsednik Odbora, odabrao me je zato
što sam uz njegovo mentorstvo, nakon Srejovićeve smrti, nekoliko godina
ranije završio doktorat, ali i zbog činjenice da sam u to vreme bio
jedini doktor nauka koji se bavio neolitom“, smeje se Tasić, tada
tridesetšestogodišnjak.
Ekipa, formirana od mladih i poletnih stručnjaka, skladno je funkcionisala, od početka koristeći se računarom.
Do danas, samo u bazi za keramiku uneseno je 10.000 fragmenata
vinčanskog posuđa, a u foto-dokumentaciju uskladišteno na hiljade
slika.
Po uvođenju flotacije, postala je dragocena i
prosejana zemlja, keramika i kosti, iz kojih se moglo zaključiti da su
Vinčanci jeli pšenicu, ječam, proso, grašak, sočivo...
Arheozoologija
je dokazala da su Vinčanci voleli mlado praseće, jagnjeće, teleće i
kozje meso. Često su jeli ribu – šarana i soma, teške i do par stotina
kilograma. Totalna stanica ili elektronski daljinometar (EDM), poklon
fondacije
Alexander von Humboldt, brzo i precizno je beležila trodimenzionalni položaj svakog bitnijeg nalaza.
„Primenili smo i metod brzog i jeftinog vertikalnog fotografisanja
površina, uz pomoć metalnog rama visine 4 metra na kome se nalazi
fotoaparat. To nam omogućava da sagledamo površinu iz „ptičje
perspektive“ i tako prepoznamo strukture koje se sa zemlje ne vide“,
kaže Predrag Dakić, primećujući da sličan postupak koriste neki
bogatiji lokaliteti, s tim što sebi mogu da priušte helijumski balon,
helikopter na daljinsko upravljanje, pa čak i pravi helikopter ili
avion.
Kruna uspeha u osavremenjivanju bio je softverski program
ArchaeoPackkoji su 2004. godine napravili Vitomir Jevremović i Nenad Tasić. Ovaj
program za vođenje terenske dokumentacije omogućava lak pregled
podataka o preciznoj lokaciji svakog otkrivenog predmeta, što olakšava
ispitivanje njihovih međusobnih odnosa. Život Vinče je u značajnom
procentu rekonstruisan, ali i dalje ima mnogo nedoumica.
Recimo, zašto su Vinčanci vrlo retko jeli ptice, kako pokazuje neznatan
broj njihovih skeleta među mnoštvom ostataka vinčanskog menija: kostiju
goveda, ovaca, svinja i koza, srndaća, jelena, divljih svinja, pa čak i
pasa.
„Ptica je tada bilo napretek, one i sada pokrivaju
čitav vinčanski vidokrug, ali nisu ostavile mnogo tragova“, kaže
arheozoolog Vesna Dimitrijević, profesor na Odeljenju za arheologiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu. „Da li je uzdržavanje od ptica bilo
povezano sa nekim kultom, na šta mogu da navedu kljunovi na poznim
poklopcima u obliku lica, ili je zabrana lova rezultat praktičnijih
razloga, još se ne zna.“
Pa čak ni figurine, po čijoj
izuzetnoj izradi je Vinča prepoznatljiva, i koje su pronađene u svim
prostorima, od skladišta, preko kuća, pa do rovova, i u svim epohama i
fazama, nisu odgonetnute.
Gotovo nijedna skulptura nema usta.
Često su bile perforisane na glavi, krstasto raširenim rukama i katkad
bokovima, verovatno da bi se za nešto zakačile. Javljale su se i
predstave kombinovane od različitih bića, ljudi, mačaka, ptica...
Posebnu zagonetku od prvih istraživanja pa sve do danas predstavljali
su znaci urezani na činijama, koji su, kako se kasnije ispostavilo,
bili beleženi tokom celog vinčanskog milenijuma.
Već Vasić
izdvaja dve table nacrtanih nalaza sa oznakama, a primećuju ih i
potonji istraživači, registrujući ih kao efemernu pojavu.
Tokom 10 godina pretraživanja 39 srpskih muzejskih zbirki, arheolog
Andrej Starović, kustos Narodnog muzeja u Beogradu, prikupio je oko
1500 znakova ispisanih raznim tehnikama, od slikanja do punktiranja, na
različitim predmetima u praktično svakoj iskopanoj kući, od najranijeg
do najkasnijeg perioda. Ustanovio je da se oni često pojavljuju u
grupama, da su ponekad urezivani i pre pečenja, što dokazuje da su
Vinčanci imali jasnu ideju o tome šta treba da bude zabeleženo.
Svesni da tehnika ubrzano napreduje, današnji istraživači ne žure sa
otkopavanjima. Nastoje da raspoloživim sredstvima iz malih površina
izvuku maksimum obaveštenja. Jer, otkopani slojevi koji se objasne
zauvek bivaju izgubljeni. Zato arheologiju zovu destruktivnom naukom.
„Možda će nam se jednog dana Vinčanci obraćati iz ostataka nekog
materijala na koji mi sada ne obraćamo previše pažnje. Onako kao što su
se stari arheolozi odnosili prema zrnevlju, koštanim nalazima...“, kaže
Nenad Tasić, uveren u moć tehnologije.
Ekipa pred rastanak
ruča u hladu nadstrešnice, jedinom senovitom mestu ako se ne računa
rashlađen prostor barake, odnosno muzeja i računarske sobe, gde se
obično drema u najužarenijim časovima.
„Idealno bi bilo da se
pokrije celo nalazište, ali to previše košta, kao i iseljavanje
stanovništva koje živi na većem delu terena i ugrožava ga otpadnim
vodama“, Tasić sleže ramenima.
Vinča je pre tri godine
trebalo da bude predložena kao kandidat za Uneskovu listu zaštićenih
lokaliteta, ali je prevagu imala potreba za zaštitom metohijskih i
raških manastira.
„Uostalom, i stav centrale Uneska bio je da više polažu na čuvanje vidljivih spomenika“, kaže Nikola Tasić.
Upravo je sticanje uslova za protektorat Uneska jedan od prioritetnih
ciljeva savremenog Projekta Vinča koji okuplja više desetina saradnika
akademije SANU, Muzeja grada Beograda, Filozofskog fakulteta,
Arheološkog instituta i Narodnog muzeja u Beogradu. Na spisku osnovnih
težnji je i trajna fizička zaštita nalazišta, kao i podizanje svesti o
značaju Vinče kao svetske baštine.
Prijem 
