Arheolozi i arheoastronomi smatraju da ovaj
značajan lokalitet, star 4000 godina, u kome se možda krije mit o
svetoj planini, može dati odgovore na mnoga pitanja važna za sve
paleobalkanske narode.
[i]Napisala: Marijana Ivanova
Snimio: Ljupčo Ilievski
Izvor: National Geographic Srbija[/i]
Mističnost
vulkanskog predela u severoistočnom delu Makedonije samo izdaleka
najavljuje osećanje drevne tajne koje se javlja već pri prvom susretu
sa grupom gromadnih andezitnih stena, ispresecanih pukotinama i
zasecima.
Često prekriveni izmaglicom, neobični prirodni
oblici izranjaju kao da dolaze iz nekog drugog sveta – što i nije
daleko od realnosti jer oni su svedoci rituala, obreda i upornog,
vekovima dugog posmatranja nebeskih tela. Znamo da su neki drevni preci
prirodnom skupu stena dodali zaseke da bi posmatrali kretanja nebeskih
tela, pre svega Sunca i Meseca. Utvrđeno je da je Kokino bio i obredni
lokalitet, ali kakvi obredi su se tamo praktikovali pre nekih 4000
godina? Koliko generacija je prenosilo sa kolena na koleno znanje o
Suncu i Mesecu, da li o tome postoje zapisi i čemu je sve to služilo?
Postoje materijalni dokazi koji pružaju samo deo odgovora, postoje i
matematički i astronomski proračuni, ali još više ima teorija i
pretpostavki o onome što se tu dešavalo tokom bronzanog doba. Ipak,
jasno je da je Tatićev kamen, neobični lokalitet na vrhu planine,
lociran na nadmorskoj visini od 1013 metara, služio kao obredno mesto i
opservatorija i da je tvorevina drevne, zasad nepoznate kulture čiji su
izabrani predstavnici tokom nekoliko vekova posmatrali kretanje Sunca i
Meseca i primenjivali ta saznanja za regulisanje sopstvenih aktivnosti,
pre svega žetve i setve. Kokino je, pretpostavlja se, bio žižna tačka
sa koje se na taj način uticalo na život ljudi u regionu.
Drevni lokalitet Kokino (nazvan po obližnjem selu u blizini Kumanova, u
Republici Makedoniji, oko 75 km od Skoplja) otkriven je nedavno, pre
sedam godina. Naime, pred kraj 2001. godine arheolog Jovica Stankovski,
aktuelni direktor Muzeja u Kumanovu, pri rutinskom obilasku terena
prepoznao je značajno arheološko nalazište i započeo naučno
istraživanje. Priča je tako počela da se odmotava, mada klupko tajni
još uvek nije do kraja razmotano.
Verovatno najuticajnija
međunarodna promocija usledila je 2005. godine pošto je NASA uvrstila
Kokino na četvrto mesto liste najstarijih i najvažnijih astronomskih
opservatorija u svetu, posle Abu Simbela u Egiptu, Stounhendža u
Engleskoj i Angkhor Vata u Kambodži.
„Na
osnovu arheoloških tragova i kasnijih istraživanja zaključili smo da je
reč o važnom nalazištu iz bronzanog doba (drugi milenijum p.n.e.). Prva
sondažna ispitivanja su potvrdila naše pretpostavke. Iskopani materijal
hronološki obuhvata sve faze bronzanog doba. Ali, odmah je bilo jasno
da Kokino nije uobičajen arheološki lokalitet, već da je izuzetno
kompleksan i da obuhvata više sadržaja. Arheoastronomski sadržaj je
jedan segment lokaliteta, a drugi je njegova upotreba kao svete planine
na kojoj su se izvodili rituali u najvećem broju povezani sa kultovima
Velike majke, Sunca i plodnosti. Značaj Kokina kao mesta gde su se
slavili ti ekstraurbani kultovi je možda za praistorijske žitelje bio
važniji od njegove funkcije kao opservatorije“, kaže Jovica Stankovski.
Sama topografija terena, pristup lokalitetu, njegove
karakteristike i pokretni arheološki materijal takođe ukazuju na to da
je lokalitet bio sveto mesto. Predmeti su pronađeni u obrednim
strukturama. Na terenu su pronađeni mnogobrojni delovi sudova iz
bronzanog doba, nekoliko kalupa za livenje bronzanih predmeta
(visuljaka, sekira, kopalja, dugmadi i drugih sitnijih predmeta), jedan
nož i koplje, kao i naprava za ručno mlevenje žita (što može da ukazuje
na obredni ritual spremanja žitarica). Nepokretni arheološki nalazi –
dve oblikovane platforme, markeri (ili „nišani“) izdubljeni u stenama
za označavanje karakterističnih pozicija Sunca i Meseca, i možda
najimpozantniji – četiri kamena sedišta (prestola) na kojima su
verovatno sedeli prvaci plemenske zajednice pri izvođenju obrednih
rituala, još više podupiru teoriju o svetom mestu, kao i o
funkcionisanju Kokina kao opservatorije, objašnjava Stankovski. Imajući
skromno znanje o astronomiji, kako sam kaže, potražio je stručno
mišljenje iz te oblasti. „Danas je trend da se ide u „pohod“ na
senzacionalna otkrića. Lako je ući u ovu zamku i u svemu gledati
epohalni nalaz. Zato sam delovao vrlo pažljivo. Imao sam nekih indicija
o upotrebi lokaliteta kao opservatorije, ali sam hteo da se izvrše sva
potrebna stručna merenja i proračuni pre nego što sa takvom
informacijom istupimo pred javnost“, dodaje Jovica Stankovski, čije će
se ime ipak naći na listi onih zaslužnih za velika arheološka otkrića.
Nekako su se arheologija i astronomija, koje se na Kokinu prepliću,
pronašle u ličnostima Stankovskog i Đoreta Ceneva, fizičara i astronoma
iz Planetarijuma u Skoplju, koji je izvršio detaljnu arheoastronomsku
analizu lokaliteta. Osim u Planetarijumu u Skoplju, kompjuterske
analize su vršene i u Opservatoriji u Staroj Zagori, u Bugarskoj.
Urađena su i brojna merenja na samom terenu. Analize i merenja su
potvrdili da se radi o megalitskoj opservatoriji odakle su se
posmatrala nebeska tela (pre svega Sunce i Mesec) i izrađivali sunčani
i lunarni kalendari. Smatra se da Kokino potiče iz perioda između 2000.
i 1800. godine p.n.e.
„Za svaku opservatoriju važno je da
postoji jedna centralna tačka sa koje se mogu videti markeri koji
označavaju mesta na istočnom horizontu, odakle određenih dana u godini
izgreva pun Mesec ili Sunce. Izvršili smo precizna merenja geodetskih
pozicija markera, a zatim i matematičke analize kojima se preračunava
da li i u koje vreme se tamo nalazi neko nebesko telo. Ta merenja su
pokazala da četiri prestola nemaju ulogu centralne astronomske
pozicije, pa je verovatno da su imali obrednu svrhu. Ali, na lokalitetu
postoji jedna centralna pozicija sa koje je drevni posmatrač neba imao
pogled na devet markera. To smo potvrdili i fotografijama“, kaže Cenev.
Postojanje devet veoma preciznih markera je dokaz da se na
Kokinu izrađivao kalendar. Tri markera, objašnjava Cenev, služe za
posmatranje pozicije Sunca: jedan za izlazak Sunca iz dugodnevice – 21.
juna, drugi za kratkodnevicu – 22. decembra i treći za označavanje
prolećne i jesenje ravnodnevice – 21. marta i 23. septembra. Ostalih
šest namenjeni su posmatranju Meseca i izradi lunarnog kalendara koji
ima ciklus od 19 godina (Mesec se javlja na istom mestu, u istom danu i
u istoj fazi svakih 19 godina). Drevni astronomi su, smatra Cenev, na
osnovu postojanja ovih markera svakako znali za periodičnost u kretanju
Meseca i na osnovu toga izrađivali lunarni kalendar.
Prijem 
