Sećam se da sam još od rane mladosti svaki put
iznova bio iznenađen uobičajenom karakteristikom hardkor pornografije:
iako bi film zaista pokazao „sve“, sam seksualni čin, priča koja je
služila kao „okvir" za stalne seksualne zgode po pravilu je bila smešno
nerealistična, stereotipna, glupo komična, nalik dramskom komadu iz 18.
veka – commedia del'arte – u kojoj glumci ne igraju “realistične”
pojedince, već tipske uloge – Tvrdicu, Muža rogonju ili Preljubnicu.
Piše: Slavoj Žižek
Prevod: Suzana Miličić
Ilustracija: Aleksandar Milivojević
Izvor: magazin "Playboy" Iako
u poslednjih desetak godina postoji trend da se ovaj otklon od
stvarnosti "potkopa" ozbiljnom pornografijom, to jest pornografijom
kombinovanom s interesantnom pričom (ili bar pričom koja to pokušava da
bude) – poput dela Emmanuelle Breillat iz Francuske – cenzura se ponovo
potvrdila kroz spontani porast takozvane bizarne pornografije. Bizarna
pornografija se pojavljuje onda kada autor ne može – ili ne želi – da
se distancira od teme koju istražuje: pripovedač, naime, učestvuje u
samom događaju. U nekim slučajevima – kao što je bežanje pred tornadom,
gde najveći deo dokumentarnog materijala pravi pojedinac koji
istovremeno vozi auto i drži kameru – bizarnost je nepobitna
karakteristika; kako god bilo, u bizarnoj pornografiji reč je o
promišljenom i svojevoljnom izboru – bizarna pornografija je
inkorporirani hardkor, i to hardkor ekvivalentan inkorporiranom
novinarstvu. Reč je o posebnom stilu snimanja kojim se gledalac
direktno “uvlači” u scenu: bizarna pornografija postavlja kameru usred
akcije, tako da često jedan ili više učesnika istovremeno snimaju i
učestvuju u seksualnom činu, time uklanjajući uobičajenu distancu
svojstvenu konvencionalnom porniću i bioskopu. Inspirisan amaterskom
pornografijom, bizarni pornić teži da što manje snima celo telo, a što
više koristi krupan kadar.
Međutim, ono što je mnogo važnije
jeste da se glumci čitavo vreme obraćaju kameri, namiguju joj,
komentarišu ono što rade, a sve to kroz laku ironiju i šalu na
sopstveni račun. Na ovaj način duboko promišljeni realizam bizarne
pornografije ukazuje na vrlo visok nivo represije: dok je u klasičnom
hardkor porniću glupost sadržana u konverzaciji ograničena samo na
fiktivnu priču, u bizarnoj pornografiji je pripovedačka fikcija
«podrivena», nas čitavo vreme podsećaju da gledamo scenski performans –
kao da treba da nas zaštite da se ne unesemo previše u to što
gledamo... Zar to nije dokaz da cenzura postoji čak i u najslobodnijem
filmskom žanru dosad? Naše pitanje je: koja se to vrsta životne
seksualnosti uklapa u realni poredak stvari u kojem treba da se održava
određena distanca u odnosu na druge?
U avgustu 2006. godine
London je bio domaćin prvom Masturbatonu (masturbate-a-thon) održanom u
Velikoj Britaniji, spektaklu na kom su se stotine muškaraca i žena
samozadovoljavale, i to za dobrovoljni prilog, prikupljajući na taj
način novac za rad agencija za seksualno i reproduktivno zdravlje. Tim
spektaklom su se ljudi osvešćivali i rasterivali osećaj sramote zbog
masturbacije, tog uobičajenog tabua, a inače prirodnog i bezbednog
oblika seksualne aktivnosti. Ideja je rođena u kompaniji za seksualno
zdravlje iz San Franciska – Dobre vibracije – kao deo Nacionalnog
meseca masturbacije, koji su ustanovili i kojeg organizuju počev od
1995. godine, kada je u San Francisku održan prvi M-A-T. Evo kako to
objašnjava dr Kerol Kvin (Carol Queen):
“Živimo u društvu u
kom je izražavanje seksualnosti oduvek bilo regulisano i ograničavano,
a težnja za čistim zadovoljstvom je često osuđivana kao sebična i
detinjasta. Mnogi ljudi koji sebe smatraju oslobođenim lične seksualne
anksioznosti jednostavno su preformulisali izreku 'seks je dobar samo
ako vodi rađanju' u 'seks je dobar samo ako se dvoje vole'...
Masturbacija je naša prva seksualna aktivnost, prirodan izvor
zadovoljstva koji nam je uvek dostupan, jedinstvena forma kreativnog
samoizražavanja. Svaki put kada masturbirate, vi slavite svoju
seksualnost i svoj urođeni kapacitet za zadovoljstvo, zato – pružite
sami sebi ruku! Masturbacija može biti i radikalan čin, a kulture koje
suzbijaju masturbaciju spremne su da suzbijaju i druge lične slobode.
Dok proslavljate Nacionalni mesec masturbacije i učestvujete u
zajedničkoj nameri da hrabro obelodanimo ljubav prema sebi samima,
imajte na umu da su erotske slobode od ključne važnosti za osećaj
samozadovoljstva, svuda u svetu”.
Ideološka potka koja leži u
osnovi pojma masturbaton predstavlja konflikt između forme i sadržaja:
ona stvara kolektiv od pojedinaca koji su spremni da podele s drugima
solipsistički egoizam svog stupidnog užitka. Međutim, ova kontradikcija
je više prividna nego stvarna. Frojd je već znao za vezu između
narcizma i utapanja u masu, najbolje predstavljenu kroz izraz (inače
uobičajen u Kaliforniji) "podeliti iskustvo". Ovo istovremeno
pojavljivanje suprotstavljenih pojmova zasnovano je na isključivosti
koju dele: pojedinac ne samo da može da bude sam u grupi, on to jeste.
I izolacija pojedinca i njegovo utapanje u masu isključuju
intersubjektivnost u pravom smislu reči, susret s Drugim bićem. Upravo
zato, baš kao što je to francuski filozof Alain Badiou vrlo jasno
objasnio, danas više nego ikad pojedinac mora da insistira na ljubavi,
ne samo na prostom užitku: upravo ljubav, taj susret Dvoje ljudi,
transformiše idiotsko uživanje masturbatora u veličanstveni ljubavni
čin u pravom smislu reči. Čak i minimalna osećajnost nam govori da je
mnogo teže masturbirati pred drugim nego imati seksualni odnos s njim:
sama činjenica da je onaj drugi stavljen na nivo posmatrača, da ne
učestvuje u mojoj aktivnosti, čini moje ponašanje još “sramotnijim”.
Događaji poput Masturbatona pokazuju da je došao kraj istinskom stidu.
To je jedan od najjasnijih znakova našeg trenutnog stanja, današnje
ideologije koja sadrži naša najintimnija lična iskustva. Ova ideologija
je jasno vidljiva i na listi razloga koje dr Kvin daje kao moguće
odgovore na pitanje "zašto masturbirati?"
- Zato što je masturbacija najsigurniji seks
- Zato što je masturbacija radosno ispoljavanje samoljubavi
- Zato što masturbacija nudi brojne zdravstvene koristi uključujući i:
smanjenje menstrualnih grčeva, redukciju stresa, oslobađanje endorfina,
jačanje mišića karlice, smanjenje učestalost bolesti prostate kod
muškaraca i povećanje otpornost na gljivične infekcije kod žena
- Zato što je masturbacija sjajna kardiovaskularna vežba
- Zato što je svako sebi najbolji ljubavnik
- Zato što masturbacija podiže svest o seksualnosti
Dakle, sve je tu: podizanje samosvesti, zdravstvene koristi, borba
protiv socijalne represije, najradikalnija moguća forma političke
korektnosti (ovde očito nema seksualnog uznemiravanja) i afirmacija
seksualnog zadovoljstva u svom osnovnom obliku – “svako je sebi (sic!)
najbolji ljubavnik”. Upotreba izraza koji su mahom rezervisani za
homoseksualce (masturbacija “obelodanjuje samoljubav”) aludira na neku
vrstu implicitne teleologije postepenog isključivanja svega što je
različito/drugačije: najpre je kod homoseksualnosti isključen drugi pol
(pojedinac to radi s osobom istog pola). Potom, u nekakvoj
podsmešljivo-hegelijanskoj negaciji negacije, poništena je i dimenzija
drugog: to radiš sam sa sobom.
U decembru 2006. godine vlasti
Njujorka ozvaničile su da je pravo osobe da izabere pol – a samim tim,
ako je potrebno, da uradi operaciju promene pola – jedno od neotuđivih
ljudskih prava. Krajnja različitost, “transcendentalna” različitost na
kojoj se zasniva ljudski identitet, sama po sebi na ovaj način se
pretvara u nešto što je podložno manipulaciji: umesto toga, poželjno je
vrlo plastično biti “čovek”. Masturbaton je idealna forma seksa za ove
bipolne pojedince, ili, drugim rečima, za tebe, pojedinca kojeg je
magazin Tajm proizveo u Ličnost godine u svom izdanju od 18. decembra
2006. godine. Ova godišnja počast nije pripala ni Ahmadinedžadu, ni
Čavezu, a ni Kim Jong Ilu, niti bilo kom drugom članu uobičajenih
popularnih likova, ne, već “tebi”: tj. svakom od nas pojedinačno koji
koristimo ili kreiramo sadržaje na World Wide Webu. Naslovna strana
prikazivala je belu tastaturu s ogledalom umesto kompjuterskog ekrana,
tako da je svako od nas, čitalaca, mogao da ugleda sopstveni lik na
njoj. Da bi opravdali ovakav izbor, urednici su hvalili premeštanje
fokusa s instiitucija na pojedince, koji se ponovo rađaju kao građani
nove digitalne demokratije.
No, ovde ima mnogo više od onog
što se čini na prvi pogled. Ako je ikada bilo ideološkog izbora, onda
je to to: poruka – nova sajber demokratija u kojoj milioni ljudi mogu
direktno da komuniciraju i samoorganizuju se, zaobilazeći
centralizovanu kontrolu države – popunjava čitav niz uznemiravajućih
rupa i tenzija. Prva i očigledna poenta ironije je u tome što svako od
nas ko pogleda naslovnu stranu Tajma ne vidi druge s kojima bi trebalo
da bude u nekoj direktnoj razmeni. Ono što vidimo to je naš sopstveni
odraz. Ne čudi onda zašto je Lajbnic jedan od dominantnih filozofskih
referenci sajber teoretičara: zar naše utapanje u sajber spejs ne ide
ruku pod ruku s našim svođenjem na Lajbnicovu monadu (jednoćelijsko
telo) u kojoj se ogleda kompletan univerzum, pa makar i “bez prozora”
koji bi se direktno otvorili ka spoljašnjoj realnosti? Moglo bi se reći
da je tipični današnji internet surfer, koji sedi sam pred
kompjuterskim ekranom, sve više nalik monadi bez direktnog prozora u
stvarnost koja se sreće samo s virtuelnim simulacijama, ali je ipak
više nego ikad utopljena u globalnu komunikacionu mrežu. Masturbaton,
koji stvara kolektiv od pojedinaca koji su spremni da podele solipsizam
svog stupidnog užitka, jeste forma seksualnosti koja savršeno odgovara
sajber-spejs koordinatama.
Prijem 
