Bile su edukativnog karaktera, namenjene i
muškarcima i ženama, i često su ih poklanjali mladencima. Verovalo se
da samuraj koji kraj sebe ima jednu od njih ne može poginuti. Šunge,
japanski erotski duborezi, ovih dana raspaliće maštu Beograđana.
[i]Piše: Jelena Stojković
[i]Izvor: magazin "Playboy"[/i][/i]
Ako Japan, simbol i ultimativni sinonim tehnološkog postmodernizma i urbanosti devedesetih poistovetimo s talasom
Asia Extreme filmova, poput
Ringa ili
Auditionaili s brutalnošću fotografija Nobujoši Arakija, njegova pozicija kao
izvora šokantnog i izmeštenog vizuelnog materijala opravdano se smatra
neosporivom. Ovakve predstave, podgrejavane na mitologiji sajber-panka
i manga-animacije, čine da se on često identifikuje s iluzornom slikom
“pornotopije”, neke vrste obećanog erotskog raja u kojem je ne samo
dozvoljeno (i normalno) opštiti s anđeolikim srednjoškolkama u mini
suknjama i belim dokolenicama nego i sa ženama-robotima,
vanovosvetovnim bićima ili efemeričnim, androgenim dečacima, već po
volji.
Ako se, s druge strane, izvede prosta računica o dnevnom ili nedeljnom broju sati koji
Japan Inc.,
surova i beskompromisna mašinerija za proizvodnju treće po veličini
ekonomske sile na svetu u proseku očekuje od svoje radne snage i ako se
u tu jednačinu uvede još par elemenata poput gustine populacije ili
nedostatka prirodnih resursa, onda slika počne da dobija sasvim
drugačiji ton i karakter i nazad smo u surovoj realnosti, gde je ideal
o sveliberalnoj i svedozvoljenoj, neumerenoj i neprestanoj seksualnoj
aktivnosti podjednako iluzoran i neostvarljiv kao i bilo gde drugde.
Ako ne i više.
Zapravo,
turbulentni period “pozapadnjavanja” i “osavremenjivanja” Japana, koji
je u ovom ili onom obliku trajao od kasnog 19. veka do ekonomskog buma
u jeku hladnog rata, nametnuo je, pored svih drugih, i moralni standard
zasnovan na viktorijansko-engleskim, a potom puritansko-američkim
modelima, zbog kojih je cenzura (pornografije) još od početka 20. veka
dobila gotovo karikaturne odlike. Tako je, na primer, u Japanu strogo
zabranjeno prikazivati polne organe ili stidne dlake (!) u bilo kom
mediju, a što se obično zgodno zaobilazi raznim oblicima zasenčivanja i
blurovanja. Takođe, materijal namenjen “odraslima” mora da nosi jako
vidljive naznake, a prodavanje istog maloletnima nosi sa sobom stroge
kazne.
Kako, onda, objasniti 22 milijarde dolara godišnje zarade od pornografije, ili rasprostranjenost
telekura,
telefonskih govornica za primanje erotskih poziva, i “ljubavnih hotela”
u kojima se sobe iznajmljuju s isključivo jednom svrhom na umu, bilo
kome i bilo kada? Ili popularnost sadomazohističkih bondage filmova,
visoku koncentraciju fetišizma, klubove s hostesama (muškim i ženskim
podjednako) za oba pola načičkane u tokijskom Šinđuku kvartu?
Jedno objašnjenje bilo bi da je stres, kao cena vrhunske savremenosti,
doprineo “gubitku ideala”. Moguće je reći da broj sati radne nedelje,
kao i još prisutna praksa ugovorenih brakova, ne dozvoljava normalno
funkcionisanje porodične strukture ili da nepostojanje hrišćanskih
ograničenja formulisanih kroz “ne čini preljubu” jednostavno
dozvoljavaju slobodniji odnos ka (vanbračnom) seksu. I verovatno bi sve
ovo bilo tačno. Kao što se mora uzeti u obzir to da je institucija
seksa kao komoditeta odnosno (uglavnom ženskog) tela kao “robe” u
Japanu bila razvijena vekovima unazad. A može se pretpostaviti i
mogućnost da je “beg u iluziju” i prihvatanje svakog oblika eskapizma
naročito karakteristična crta Japana(ca), odakle upravo i potiče tolika
potreba za neprestanom manufakturom nerealnih i fantastičnih sadržaja,
većinom vizuelne prirode, jer Japan je, moramo imati na umu, pre svega
zasnovan na slikovnom karakteru kineskog pisma.
U
svakom slučaju – jedno je jasno. Japanski senzibilitet i odnos prema
vizuelnom sadržaju erotskog karaktera jednostavno je na nekom
drugačijem, jako moguće razvijenijem, nivou od onoga na koji smo mi
standardno navikli. A ono što barem donekle olakšava celu stvar je što
to nije tako odskora, već je bilo prisutno i dobrih 200 godina unazad.
U periodu vladavine samurajskih klanova ujedinjenih pod centralnim
vođstvom Tokugava šogunata, između 1603. i 1868. godine, Japan, tada
zatvorena zemlja koja je sa spoljnim svetom kontaktirala preko jasno
limitiranih luka u južnom regionu, doživeo je prvi procvat urbane
kulture, naročito razvojem Eda, tadašnjeg Tokija, u milionski grad već
1750. godine. S obzirom na visoku koncentraciju muške populacije u
novoj prestonici, nastaloj kao posledica svojevrsne vojne obaveze po
kojoj su svi provincijski namesnici morali određeno vreme godine da
provedu u glavnom gradu, u punoj vojnoj pratnji, grad je morao da
odgovori potrebama uglavnom besposlenih neženja i muževa daleko od
kuće. Zbog toga su, pod državnom direktivom, otvoreni licencirani
“kvartovi za zabavu”, od kojih je najveća i najpoznatija bila Jošivara.
Više hiljada u njoj zaposlenih kurtizana ne samo da je uspevalo da
odgovori na sve moguće potrebe svoje klijantele već je diktiralo modu i
stil života, čineći svojevrsni “literarni salon” i obećavajući krajnje
otelotvorenje fantastične iluzije o ovozemaljskoj “pornotopiji”.
Naravno, za novac.
Ipak, budući da je cena jedne noći
provedene s vrhunskom damom noći i dalje bila nepristupačna većini
manje srećne populacije, a uz činjenicu da je izdavaštvo ilustrovanih
albuma u kojima su slike u potpunosti pratile tekst (u čemu neki vide
poreklo manga-stripova) bilo u procavatu, pojavile su se “slike
proleća” – mnogobrojne, svima dostupne grafike u duborezu koje su
prikazivale otvoren, direktan seks po svačijem ukusu i za svačiji džep
– Šunga. Direktan prevod za ovaj termin jeste prolećno doba, a proleće
je često bilo eufemizam za seks.
Pored
očigledne funkcije u autoeroticizmu, naglašene uveličanim i izraženim
genitalijama i nedvosmislenosti prikazanog sadržaja, one su mogle da se
“čitaju” na različite načine – kao prikaz najmodernijih stilova u
dizajnu odeće ili kao humoristične, komične zagonetke, čije je
tumačenje zahtevalo poznavanje određenog vizuelnog koda. Iako su jednim
delom prikazivale unutrašnjost i atmosferu popularnih bordela, u njima
su mesta našle i predstave svih ostalih potencijalnih scenografija za
polno opštenje – ulice, brodovi, terase – kao i svi slojevi građanstva
i sve seksualne orijentacije. Izdavane u najrazličitijim formatima,
njihovi autori bili su isti oni umetnici koji su najviše uticali na
razvoj francuskog ekspresionizma i rad Van Goga i Monea – Hirošige,
Hokusai, Kunijoši i druga imena poznatog Ukijo-e stila.
Iako
pod zabranom zvanične vlasti još od nastanka, njihova proizvodnja i
distribucija cvetala je sve do prvih naznaka modernizacije i početka
otvorene komunikacije s ostatkom sveta, kada su, okarakterisane kao
nereprezentativne i štetne u smislu formiranja pogrešne slike pred
drugim (naprednijim) nacijama, potpuno izopštene i nestale s tržišta, i
zamenjene novim uvozom sa Zapada – fotografijom. Paralela na ovakav
stav u kreiranju imidža konzervativnog i nevinog čistog Japana, zauvek
okamenjenog u predstavama zen bašti, može da se povuče na situaciju u
današnjoj politici, koja na primer, iz sličnih razloga, ne dozvoljava
pristup najvećem japanskom internet forumu (ekvivalentu Facebooka) –
Mixi korisnicima koji ne poseduju japanski broj telefona.
Šunga grafike, do pre dve decenije zabranjivane kao izložbeni eksponat
ili predmet akademskog proučavanja u Japanu, doživljavaju danas svoje
ponovno priznanje punopravnog umetničkog žanra, uglavnom zahvaljujući
stalnom fascinacijom koju nastavljaju da izazivaju na Zapadu.
Prijem 
