Dr Dušan Potkonjak – Priča o psihodrami

Psihodrama je akcioni metod grupne
psihoterapije. Kako biti spontaniji, otvoreniji, saosećajniji, kako
razviti bolje međuljudske odnose i biti autentičniji i slobodniji.

Piše: Bratislav Nikolić
Mnogi
pokušavaju da napreduju u tom smeru baš na psihodrami. Dr Dušan
Potkonjak ( 61) je psihijatar koji je psihodramu prvi doneo na prostore
bivše Jugoslavije. Još polovinom osamdesetih, cela stvar je počela da
se zahuktava u Beogradu, a Potkonjak je 1988. formirao prvu edukativno-
iskustvenu psihodramsku grupu . U toj grupi su se školovali skoro svi
današnji beogradski psihodramski treneri.

Dušan Potkonjak već
15 godina radi u Londonu kao psihijatar specijalista, ali redovno
dolazi u Beograd tri puta godišnje , gde svoje slobodno vreme koristi
za psihodramski rad. On je psihoterapeut i trener Britanske
Psihodramske Asocijacije i glavni trener Srpske Psihodramske
Asocijacije SPA Moreno.

Tvorac psihodrame je psihijatar Jakob
Levi Moreno. Rođen je u Bukureštu 1889. godine. Od 5 godine ziveo je u
Beču. Studirao je filozofiju i završio je medicinu, a od 1919. do 1925.
godine se u Beču intenzivno bavi spontanim improvizovanim pozorištem. U
Njujork prelazi 1928. godine.

Moreno je kreirao psihodramu u sadašnjoj formi negde između 1930. i 1935. godine.
Za početak, šta je u stvari psihodrama?
Psihodrama je spoj elemenata psihoterapije i elemenata umetnosti,
spontanog pozorišta. To je akcioni metod grupne terapije za razliku od
drugih terapija koje se zasnivaju na rečima, na verbalnom. U psihodrami
pored verbalnog toka, postoji i onaj značajni, neverbalni tok. Moreno,
čovek koji je stvorio psihodramu, insistirao je na tome da mi po
rođenju prvo komuniciramo neverbalno, da komuniciramo izrazom lica ,
osmehom, plačom, pogledom, mahanjem ruku i nogu. Govor dolazi kasnije.
Ako na psihodrami istražujemo neki svoj događaj iz života, na primer,
neki ljudski susret: osim reči, tu može da bude neki jak pokret tela,
neka promena izraza lica, može da dođe do blagog dodira po obrazu.
Takvi pokreti i dodiri mogu da pokrenu naše nesvesno, i da asociraju na
nešto važno iz naših života. Neverbalno to može da se dogodi pre nego
samo asocijacijom rečima. U psihodramskoj grupnoj seansi se prati
grupni tok, spontana komunikacija između članova grupe. Cilj je da se
poveca spontanost i kreativnsot u grupi. Kasnije članovi grupe koji su
motivisani, na psihodramskoj sceni istražuju svoje životne događaje i
važne međuljudske odnose. Član grupe čija se životna situacija
istražuje, zove se protagonista i on bira članove grupe koji će igrati
važne osobe. Na sceni protagonista menja uloge sa za njega važnim
ličnostima iz života. Kada ste u ulozi druge osobe, a neko igra vas,
često se dešava otkriće i povećava se empatija. Drama se nastavlja i
iskustvo je emotivnije i intenzivnije nego kada članovi grupe samo sede
u stolicama i pričaju. Na psihodramskoj sceni se odigravaju i istražuju
i realni događaji, ali i naša fantazija i ono sto želimo da se
desi,snovi...

Ko su ljudi koji dolaze na psihodramu?
Jedan deo su ljudi koji su u teškom psihičkom stanju, krizi, u teškoj
depresiji. Ti ljudi su u kliničkoj grupi. Drugi deo su ljudi iz
svakodnevnog života koji nisu u teškoj krizi. Ljudi sa svojim plusevima
i minusima, radostima i tugama. To su ljudi koji dolaze na psihodramu
da bi prvo poboljšali svoju unutrašnju komunikaciju. A drugi deo je rad
na empatiji i komunikaciji sa drugima. Prvo u samoj grupi, a kasnije i
u životu van grupe.

Posebna je edukativno iskustvena grupa
ukojoj se učesnici školuju za psihodramskog terapeuta. Kao i ostale
grupe i ta edukativna grupa je u prvoj fazi uglavnom terapijska a
kasnije se studenti uključuju u edukaciju. Uče metod , analiziraju
prethodnu seansu i kasnije postepeno počinju da vode delove seanse uz
direktno prisustvo trenera. Najvažnije je da student prođe dovoljno
lične terapije u grupi, jer to je neophodan uslov da bi kasnije postao
terapeut. Svi učesnici grupe treba da znaju i poštuju osnovna pravila
grupne psihoterapije. Da imaju dovoljno motivacije za napredovanje, da
žele da otvoreno komuniciraju u grupi. Da imaju i dovoljan stepen
dobronamernosti, znači, da ne budu destruktivni. Da poštuju diskreciju,
da van grupe ne pričaju drugima o dešavanjima na grupi, naročito ne o
intimi drugih. Da redovno dolaze na grupu. Zainteresovani za
psihodramsku edukaciju mogu više da pročitaju na sajtu http://spamoreno.tripod.com.
Koje su najveće koristi koje ova terapija pruža?
Moreno se najviše bavio ljudskim susretom. Mogućnost da prevaziđemo
svoj sebični ego okvir i uđemo u komunikaciju u pravcu međusobne
empatije i intime sa drugom osobom. Da probamo da zamenimo uloge sa
drugom osobom. Odjednom, kad smo u ulozi drugoga počinjemo da vidimo i
doživljavamo kako se ta osoba oseća. A neko drugi može da igra nas, i
onda možemo iz uloge drugog da posmatramo sebe. Nas tada igra neki
drugi član grupe. Moguće je i ogledanje kada drugi članovi grupe igraju
događaje iz našeg života, a mi posmatramo sa strane sopstvene reakcije
i ponašanje. Tako možemo sebe da sagledamo na jedan novi način. Ovaj
pristup je posebno razvijen u Playback teatru. To je spontana pozorišna
forma koja je nastala iz psihodrame.U psihodramskoj grupi se oslobađa
spontanost i kreativnost.

Kako ste se vi uključili u celu priču, i kako je sve to izgledalo na početku, u Beogradu i bivšoj Jugoslaviji?
Prvo sam o psihodrami mnogo čitao, i kad sam pročitao deo o zameni
uloga, shvatio sam da to mnogo više pruža nego obična govorna terapija.
Imao sam sreću da sam se u Londonu našao 1978. godine kao lekar na
specijalizaciji psihijatrije na psihoterapijskom odseku čuvene bolnice
Modsli. Tu je bio Malkolm Pajns, psihijatar i vodeći svetski grupni
analitičar. Pajns je imao trening iz psihodrame kod Leftrija i vodio je
i psihodramske grupe. Taj susret me je uveo u grupnu terapiju. Kasnije
sam 1983. imao opet sreću da počnem trening kod Endrju Pauela. On je
psihijatar, grupni analitičar i psihodramatičar. Onda sam nastavio kod
Marše Karp i Kena Sprega u Internacionalnom Psihodramskom trening
centru Holwell koji je tada bio najbolji psihodramski centar u Evropi..
I to je moja sreća, i time se ponosim, jer je Marša Karp kod koje sam
diplomirao psihodramu 1991, direktno učila psihodramu od Jakoba Morena
i Zerke Moreno. Od Marše sam najviše naučio - pored dubokog terapijskog
- i taj umetnički pozorišni deo psihodrame. Tada psihodrama pored
psihoterapijskog ostvaruje i jak umetnički pozorišni doživljaj, postaje
terapijsko pozorište istine. Nazalost, neki treneri nisu razvili taj
moćni umetnički pozorišni aspekt psihodrame i onda ni nisu mogli da ga
prenesu svojim studentima. Deo treninga obavio sam i u Njujorku kod
Džima Saksa takođe Morenovog učenika. Moreno je bio u Beogradu 60- tih
i vodio je psihodramske seanse. Endrju Pauel je prvi put došao u
Beograd 1985, i tada je držao prvu vikend radionicu iz psihodrame u
Jugoslaviji. Kasnije se to nastavilo svake godine, a onda je nažalost
počela jugoslovenska kriza. U Beograd su dolazili i drugi vodeći
psihodramatičari iz sveta. Marša Karp, Ken Spreg, Majk Votson, Džon
Kason, Rudi Nojgard, Suzi Tejlor. Poslednjih godina i Di Aderli, Jana
Šegula, Alison Simons i drugi... Tada negde do kraja 1993. godine
psihodrama nije bila komercijalna, i radilo se iz ljubavi. Osamdesetih
smo verovali da će psihodrama biti humana kreativna revolucija u
psihoterapiji u Beogradu. Stvari su se kasnije značajno promenile kada
su se pojavili faktori: moć, novac i sebičnost. Ja sam 1988. počeo u
Beogradu da vodim redovne treninge iz psihodrame 1x nedeljno. Iz te
grupe su proizašli svi današnji terapeuti i treneri psihodrame u
Beogradu. Poceo sam 1x mesečno u januaru 1991. da vodim psihodramu i u
Zagrebu, ali stalo je u julu 1991. godine. Odlazio sam i u Skoplje.
Kontinuitet vođenja treninga u Beogradu sam završio decembra 1993 , i u
januaru 1994. otišao sam u London gde i sada radim. Ipak svake godine
sam dolazio u Beograd i nastavljao sam da vodim psihodramske grupe. Od
2001. dolazim u Beograd 3x godisnje a od kraja 2002. redovno vodim novu
grupu studenata u Beogradu.

Koliko psihodramskih škola postoji danas u Beogradu? Da li tu postoje neki problemi?
Kada smo krenuli sa drugom edukativnom grupom, početkom 1992. godine,
asistenti su mi bili Vladimir Milošević, Jasna Veljković a u oktobru
1992. je počela još jedna edukativna grupa i asistenti su mi bili,
Zoran Đurić i Zoran Ilić. Tada je izgleda bilo više entuzijazma i u
grupama je bilo po 30 studenata. Tu su nastale neke razlike između mene
i mojih asistenata. Ja sam insistirao da oni kompletno završe
školovanje za psihodramu u Londonu. Iz raznih razloga oni to nisu
uspeli. Međutim, nastavili su da se bave psihodramom i stekli su veliko
iskustvo. Druge razlike su bile u ceni. Ja sam insistirao da cena bude
dostupna svima, da svako ko autentično želi da se školuje to može, a
oni su hteli da cena bude komercijalna. I tako danas postoje tri
asocijacije. Postoji Srpska Psihodramska Asocijacija SPA Moreno, koju
ja vodim sa psihijatrom psihodramatičarem i psihoanalitičarem Slavkom
Mačkićem i saradnicima psihijatrima grupnim analitičarima i
psihoanalitičarima, Marijom Vezmar, Tijom Despotović i Ljiljom
Milivojević. Druga škola je Institut za psihodramu koju vodi Vladimir
Milošević, takođe sa Slavkom Mačkićem. I treća škola je Beogradski
psihodramski centar koji vode Zoran Đurić, Zoran Ilić i Jasna
Veljković. Dobra je vest da smo napokon počeli međusobno bolje da
sarađujemo.

Koje su najčešće kritike upućene psihodrami kao terapiji?
Nedovoljno obavestene stručnjake je često plašila psihodrama. Mislili
su da je to nešto histerično, da je to umetnost, neko čudno pozorište,
da to nema veze sa psihoterapijom. Moreno je psihodramu stvorio još
dvadesetih godina prošlog veka, ali dugo je trebalo da psihodrama uđe u
globalnu kliničku praksu. To je i danas problem. Jer ljudi kada čuju
reč psihodrama imaju različite asocijacije. Neki prvo čuju reč psiho,
to je kao psihoza, to je nešto strašno. Ili čuju drama, to je neko
kreveljenje, to je neka histerija, i to nije za ozbiljne ljude. Tako se
predrasude nastavljaju.

Koje psihodramske terapeute najviše cenite u svetu, a koje kod nas ?
U svetu je to još uvek Zerka Moreno, Morenova supruga koja danas ima 91
godinu, ali je zadržala mudrost i vitalnost. Pored nje tu je Marša
Karp, onda Džim Saks i Adam Blatner u USA . Monika Žureti koja je u
Argentini... Oni su takođe radili sa Morenom. Istakao bi Malkolma
Pajnsa koji je vodeći grupni analiticar. Vodio je trening u Beogradu
2006. godine a i Jaloma koji je napisao najbolju knjigu iz grupne
psihoterapije.

Kod nas bi na posebno mesto stavio Slavka Mačkića, a tu su i Vladimir Milošević, Zoran Đurić, Zoran Ilić i Jasna Veljković.

Mi smo najspontaniji kad smo deca. Zašto se spontanost kasnije gubi?
Veliki je pritisak porodice da se ponašamo ovako ili onako. Veliki je
pritisak od strane društva da uđemo u neko takozvano dobitničko
ponašanje. Naravno, tu je i stres, tu je i strah. Što je više straha,
sve je manje spontanog ponašanja. Nažalost, neki ljudi nisu imali one
željene prve važne odnose sa ljubavlju i podrškom. I to se kasnije
odrazi na buduće važne međuljudske odnose i naše izbore. Dobra
psihoterapija ima šansu da te buduće odnose popravi. Ljudi u razvoju
preuzimaju kruće uloge, i negde zaboravljaju one spontane i kreativne
uloge koje su nekada imali. I deo terapije, bilo koje, je da čovek
ponovo dođe u kontakt sa svojom vitalnošću i nekom svojom spontanošću i
kreativnošću i da napreduje ka intimi međuljudkih odnosa.

Zašto se ljudi plaše da budu iskreni i otvoreni?
U jednom običnom ljudskom susretu imamo onaj unutrašnji govor, i govor
koji ispoljavamo. Govor koji ispoljavamo često je vrlo cenzurisan da bi
bio prilagođen datoj situaciji i socijalnim zahtevima.. Na primer, na
poslu, u nekim romantičnim susretima- često postoji strepnja kod
sagovornika da ispolje autentično svoje emocije ili želje, jer bi to
možda bilo manje prihvatljivo za tu socijalnu formu. Onda ljudi
preuzimaju uloge koje nisu spontane, nisu njihove, autentične. I nekad
te uloge igraju jako dugo. Da bi mi bili spontani, potrebno je i da
osoba preko puta nas bude spontana, i da može sa nama da ''igra''. Za
tango je potrebno dvoje.
Partnerski
odnosi su česta tema na psihodrami. Kako iskazati emocije, problem u
komunikaciji... Kako na tom polju psihodrama može da pomogne?
Stvari se značajno produbljuju kada se neki događaj iz partnerskih
odnosa scenski odigrava. Kada jedan partner priča o svom bolu, ljubavi,
razočaranju, i kad on na sceni odigra tu situaciju, emocije postaju
daleko bliže. Osećamo drugu osobu, zamenimo uloge, i vidimo kako se
druga osoba oseća. Takođe, možemo da vidimo i svoj manjak empatije,
vidimo kako je neko nas povredio pa smo to suzbili, i kako smo svoju
ljutinu progutali i nismo je ispoljili. A nekad je usijanje
odnosa,svađe i argumenata toliko da ne možemo pravilno ni da mislimo,
ni da osećamo i sagledamo... Onda je potrebno da tu situaciju
zaustavimo, da neko igra nas, a neko tu drugu osobu, a da mi sa strane
gledamo tu situaciju. Kao u ogledalu , miroring. Tu se često
iznenadimo, ''jel moguće da je to takav odnos, jel moguće da sam tako
postupio...''

Iz ''ogledala'' ljudi vide ono što u usijanju odnosa ne vide. Tako da je psihodrama idealna za partnerske odnose.

Vi već 15 godina živite u Londonu? Čime se sve bavite tamo? Da li ste se profesionalno potpuno ostvarili?
U Londonu, u "Goodmayes hospital" radim onu najtežu psihijatriju. Dobio
sam posao kao iskusan psihijatar koji treba da preuzme najteže
pacijente. Moj radni dan se sastoji iz ambulantnog pregleda ljudi koji
su teškom stanju, koji imaju teške šizofrenije, teške manično-
depresivne psihoze, teške depresije sa rizikom samoubistva kao i
poremećaje ličnosti... Tu je veliki broj ljudi koji pored duševne
bolesti imaju i zavisnost od droge. Ja njih viđam često i uspevam da
uspostavim neophodan dobar ljudski kontakt. Psihodramom se sada bavim
posle radnog vremena. Držim dve grupe za stručno osoblje, i jednom u
dve nedelje imam otvorenu grupu za građanstvo, za obične ljude. Da bi
čovek bio u formi u bilo čemu, potrebno je da svaki dan uvežbava i
unapređuje svoj metod.

Kako vam danas izgleda Beograd iz pozicije čoveka koji često ovde dolazi, ali je ipak najviše u Londonu.?
Ono što je meni posebno tužno je što je ovde došlo do pada entuzijazma
kod mladih ljudi u svim oblastima. U školama, na fakultetima,
umetničkim akademijama, taj entuzijazam je tragično pao. Postojao je
entuzijazam u psihijatriji i psihoterapiji. Moja generacija nije
propuštala ni jednu seansu. Nekad ljudi koji su se bavili filmom su
svaki dan sedeli u Kinoteci, studenti likovne akademije nisu propuštali
ni jedan čas... Danas izgleda to više nije tako. Da li zbog nedostatka
perspektive, siromaštva, korupcije ili ne znam zbog čega. Većina mladih
ne može da nađe dobro plaćen posao koji voli. Takođe, pao je i osećaj
profesionalizma. A ono što nije palo, to je želja za novcem i želja za
moći, a to su najveće pretnje humanizmu. To mi je najtužnije u
Srbiji...Daleko smo od zdravog autentičnog demokratskog društva.

I
ako imate 61 godinu, u jako ste dobroj fizičkoj kondiciji...Trenirali
ste boks, kik- boks? Otkud jedan psihijatar u takvim sportovima? Da li
trenirate i dalje?
Kad sam bio dečko od svojih 13-14
godina, hteo sam da budem malo jači i da budem kadar stići i na
strašnom mestu postojati, a ne samo uteći (smeh). Trenirao sam i
karate. Imao sam i dva jako zanimljiva učitelja karatea. Jedan je
Murakami, fanatik, asketa. On je imao takvu intuiciju da je zatvorenih
očiju osećao kada napadač kreće na njega. Drugi trener u Londonu mi je
bio Suzuki, koji je uspeo da prevaziđe klasični karate i da ga spoji sa
zapadnim veštinama i da stvori jednu vrlo praktičnu verziju kik-boksa.
Opet kao i u psihoterapiji bitno je da imate dobrog trenera i da
postoje zdrave granice i poštovanje u odnosu trener - student. Kao što
psihoterapija oslobađa dušu, tako i vežbanje ritmično, sa sparingom,
oslobađa pokret i kasnije kada napredujemo u veštini napredujemo
kompletno.. Ima mnogo puteva na kojima čovek može da napreduje. Može da
napreduje kroz posao koji voli, kroz umetnost, sport ili neku drugu
veštinu koju voli... Ima puno načina da se dođe do oslobođenja. Danas
treniram dosta manje, ponekad laki kik-boks... uživam u plivanju.

Otac vam je bio takođe poznati lekar. Koliko ste bili opterećeni u životu, a koliko povlašćeni tom činjenicom?
Moj otac je bio posvećen student medicine. Bio je jedan od najboljih
internista, ali je kod čuvenog pokojnog profesora Vujića polagao
psihijatriju. Priča se da je bio jedan od najboljih koji je položio, i
da ga je profesor Vujić odmah zvao da krene na psihijatriju. Međutim,
otac se odlučio za internu medicinu, postao je profesor i imao je
sjajan kontakt sa pacijentima. Takođe, bio je jako duhovit čovek. To su
plusevi. Međutim, bio je diktator u porodici. Sećam se kada sam
pokušavao da učim, on je jednom ušao u moju sobu i rekao: '' eto, kakva
lepa soba, topla, osvetljena, da sam ja imao te uslove, ja bih bio
nobelovac''. Priča o očevima traje i kad oni više nisu živi. Oni nam
još stoje u glavi sa plusevima i minusima. Možda kasnije u životu
sagledamo kompletnije i objektivnije naše roditelje.