Narod Tarahumara - Izdvojen narod

Meksički narod Tarahumara umakao je španskim osvajačima u XVI veku. Ali, da li može da preživi invaziju modernog života?

[i] Napisala: Sintija Gorni
Snimio: Rob Kendrik
[i] Izvor: National Geographic Srbija[/i][/i]
Svaka
zvezda na noćnom nebu je neki Tarahumara Indijanac čije su duše –
muškarci ih imaju tri, a žene četiri, budući da rađaju novi život –
naposletku pronašle svoj spokoj. Ovako će vam antropolozi i lokalni
sveštenici pričati o verovanjima naroda Tarahumara koji sebe nazivaju
Raramuri, a žive u i iznad kanjona u planinskom lancu

Zapadni
Sijera Madre na severu Meksika, gde su se povukli pre pet vekova pred
španskim osvajačima. Osim vatrenog oružja i konja, Španci su imali i
bradu obraslu nekakvim uznemirujućim dlakama; odatle i raramurska reč chabochi, koja i danas označava one koji ne pripadaju narodu Tarahumara. Chabochi
nije pogrdna reč, već samo način podele sveta. Njen doslovni prevod
objašnjava današnji odnos između naroda Tarahumara i ostatka savremenog
Meksika: „ljudi s paučinom na licu“.

Narod Tarahumara je
ćutljiv i povučen. To su ljudi koji žive međusobno udaljeni jedni od
drugih u malim kućama od čerpića ili drveta, pećinama ili nastambama
delimično smeštenim ispod stenovitih izbočina tako da im je gola stena
krov nad glavom. Prave rakiju od kukuruza koji uzgajaju na malim
njivama koje oru ručno; za vreme svetkovina se okupe i iz izdubljenih
prepolovljenih tikvica koje prosleđuju jedan drugome potežu to žestoko
piće dok im se ne razveže jezik, ili dok ne postanu pospani, ili
ratoborni, pa se izvale na zemlju i odspavaju.

Izuzetno su
izdržljivi trkači jer za prevoz i nošenje već vekovima koriste mrežu
kozjih staza kroz kanjone: Raramuri znači „trkač“ ili „onaj koji dobro
pešači“. Priča se da pripadnici naroda Tarahumara izluđuju američke
vrhunske maratonce jer ih pobeđuju obuveni u huarache sandale i uz povremene pauze za pušenje.

Rad smatraju nužnim za preživljavanje, ali ne i moralnom obavezom, i on
im je sporedan u odnosu na duhovne i duševne aspekte života. Njihova
tradicionalna ekonomija se zasniva na trampi, a ne na novcu. Imaju reč
u značenju „deliti s drugima“, koju je vrlo teško prevesti na španski
ili engleski: „kórima“, kazaće neka Tarahumaranka pružajući dlan za ono što bi chabochi nazvali milostinja. Ipak, nećete dobiti zahvalnost za udeljeni novčić, budući da kórima podrazumeva obavezu solidarne raspodele bogatstva.

Takođe, često jedu maruchan,
japanske instant rezance koji se prodaju u kanticama od poliuretanske
pene. Jedu i čips iz kesica od aluminijumske folije, piju litre
koka-kole iz plastičnih flaša, a pivo Tekate iz limenki. Možete šest
sati da se truckate kamionetom do najzabačenijeg kutka kanjona u kome
živi narod Tarahumara, da vijugate po serpentinama trošnih i
neasfaltiranih puteva usečenih u živu stenu, a pošto prođete krivinu
oko poslednje litice i ugledate zalazeće sunce, pramenove dima koji se
diže iz dalekih dimnjaka, i začujete zvuk obrednih bubnjeva odnekud
duboko ispod vas, pored staze ćete ugledati dve prazne flaše kisele
vode i bačenu kanticu maruchan rezanaca, što je dovoljno da se chabochi otrezne i ne podlegnu svojim romantičnim predstavama o narodu Tarahumara.
Prema
poslednjem popisu stanovništva u Meksiku živi 106.000 pripadnika naroda
Tarahumara, i oni su jedna od najvećih autohtonih grupa u Severnoj
Americi. Većina njih još živi u relativnoj izolaciji na području koje
Meksiko u turističkim brošurama naziva Bakarni kanjon. Ali ime tog
kanjona i način na koji turističke agencije oslikavaju njegove žitelje
(„Žive jednostavnim životom neometanim modernom tehnologijom“, može se
pročitati na jednoj internet strani) sasvim su uopšteni i stereotipni i
ne govore ništa o slojevitosti života naroda Tarahumara.

Na primer, Bakarni kanjon – odnosno Barranca del Cobre
– zapravo je samo jedan od desetak velikih kanjona u ovom delu lanca
Sijera Madre. Nekoliko njih je dublje od Velikog kanjona u Arizoni. A chabochi
ekonomija, zakonita i nezakonita, nezadrživo prodire u sve njih.
Narkoindustrija sve više koristi ove kanjone za uzgajanje marihuane i
opijumskog maka, potiskujući porodice naroda Tarahumara s njihovih
polja kukuruza, pasulja i bundeve. Napori vlade da ovaj narod
saobraćajno povežu s ostatkom zemlje i da mu izgrade škole imaju i
svoje naličje: jeftina tekila, naoružani razbojnici i chatarra, meksički naziv za nezdravu dugotrajnu hranu koja se neće pokvariti u provizornim minimarketima bez struje.

Oni koji poštuju tradiciju nose široke trake oko glave i gaće, tako da
su im noge gole i po najhladnijoj zimi, ali danas mnogo više njih nosi
farmerke, kaubojske šešire i špicaste kožne čizme u boji opasača na
njihovim pantalonama. Žene u narodu Tarahumara tradicionalno uglavnom
još nose šarene marame i duge suknje cvetnog dezena, ili tamne
plisirane, ili široke suknje pastelnih boja skupljene u volane poput
kitnjastih zavesa. Ali danas neke nose i farmerke.

Prvi
komercijalni aerodrom u toj regiji trebalo bi da se izgradi u Krelu,
bivšem centru drvne industrije, čija današnja ekonomija zavisi od
živopisne železničke rute koja prolazi kroz grad. Planeri koji rade pri
vladi predviđaju da će izgradnja aerodroma izazvati i procvat izgradnje
hotela za smeštaj mogućih turista koji će pristizati avionima.

Zvaničnici Čivave, meksičke države koja obuhvata veći deo teritorije
naroda Tarahumara, pokušavaju da privuku privatni kapital za izgradnju
turističkog kompleksa na obodu kanjona – bandži džamping, žičara koja
bi turiste vozila iznad kanjona, još hotela i „indijansko selo“ s
trajnom postavkom „obreda, ceremonija i odeće“. Kompleks bi se gradio
zapadnije, uz železničku prugu, duž današnjeg turističkog vidikovca
prepunog tarahumaranskih uličnih prodavaca, od kojih su skoro svi žene
i deca, koji nude na prodaju korpe i tkanja popularne kod turista.
Devojčice predškolskog – ali i školskog – uzrasta povazdan pokušavaju
turistima da utrape suvenire: podižu pregršt opletenih narukvica i
ponavljaju prvu špansku reč koju su naučile: „Compra? – Kupite?“