Prvi znak pretnje bila je tek tačkica na
monitoru teleskopa išaranom zvezdama. Nešto posle devet uveče 18. juna
2004. godine, dok je nad Nacionalnom opservatorijom u Kit Piku u
Arizoni gasnuo sumrak, Dejvid Tolen je posmatrao nebo tražeći asteroide
u astronomskoj slepoj zoni: tačno unutar Zemljine orbite, gde sunčev
sjaj može da zaslepi teleskope.
Napisao: Ričard Stoun
Snimio: Stiven Alvarez
Izvor: National Geographic Srbija Prvi znak pretnje bila je tek tačkica na monitoru teleskopa išaranom zvezdama.
Nešto posle devet uveče 18. juna 2004. godine, dok je nad Nacionalnom
opservatorijom u Kit Piku u Arizoni gasnuo sumrak, Dejvid Tolen je
posmatrao nebo tražeći asteroide u astronomskoj slepoj zoni: tačno
unutar Zemljine orbite, gde sunčev sjaj može da zaslepi teleskope.
Tolen, astronom sa Havajskog univerziteta, znao je da objekti koji se
tamo skrivaju ponekad mogu da skrenu ka Zemlji. Angažovao je Roja
Takera, inženjera i prijatelja, i Fabricija Bernardija, mladog kolegu
sa Havaja, da mu pomognu. Dok su netremice gledali u kompjuter, tri
snimka istog dela neba, snimljena u razmaku od nekoliko minuta,
smenjivala su se na ekranu. „Njega si čekao“, rekao je Taker,
pokazujući u grudvicu belih piksela koja se pomerala od kadra do kadra.
Tolen je otkriće prijavio Centru za male planete Međunarodne
astronomske unije, agenciji za prikupljanje i analiziranje podataka o
asteroidima i kometama. On i Taker su se nadali da će ga još jednom
pogledati kasnije te nedelje, ali to nisu mogli da urade zbog kišnih
oblaka, a onda je asteroid nestao iz vidokruga.
Kada su ga
astronomi tog decembra ponovo locirali teleskopom, shvatili su da imaju
problem. Stena, veća od sportske arene, svakih nekoliko godina kotrlja
se blizu naše planete. Kako su se rezultati posmatranja slivali u
Centar za male planete, asteroid, nazvan Apofis po egipatskom bogu zla,
izgledao je sve zlokobnije. „Rizik sudara nastavlja da bude sve veći i
veći“, kaže Tolen. Do Božića, modeli su predviđali šanse od 1 prema 40
da će Apofis udariti u Zemlju 13. aprila 2029. godine i talas uzbune
zahvatio je javnost. „Jedan kolega je to nazvao Grinčom koji je ukrao
Božić“, kaže Tolen.
Onda se 26. decembra 2004. godine desila
prava katastrofa: cunami u Indijskom okeanu, koji je odneo stotine
hiljada života. Javnost je zaboravila na Apofisa. U međuvremenu,
astronomi su iskopali ranije slike ovog asteroida. Dodatni podaci su
omogućili naučnicima da mu proračunaju orbitu i otkriju da će 2029.
godine bezbedno proleteti pored Zemlje. Ali nisu mogli da isključe
mogućnost da će Apofis udariti sa katastrofalnim posledicama kada
sledeći put bude proletao, na Uskrs 2036. godine.
Procenjuje
se da nekih deset miliona stenovitih asteroida i kometa od leda i
prljavštine izvodi piruete u svemiru, i s vremena na vreme njihove se
putanje sudbonosno ukrste sa putanjom naše planete. Jedan takav susret
se dogodio sto šezdeset kilometara od današnjeg Vašingtona, gde krater
širok osamdeset pet kilometara leži zatrpan pod zalivom Česapik –
ožiljak koji je ostao kada je tri kilometra široka stena tresnula o
morsko dno pre trideset pet miliona godina. Još zloglasniji je džin,
devet i po kilometara u prečniku, koji je uleteo u Meksički zaliv pre
oko 65 miliona godina, oslobađajući na hiljade puta više energije od
sveg združenog nuklearnog naoružanja na planeti. „Cela Zemlja je gorela
tog dana“, kaže Ed Lu, fizičar i nekadašnji astronaut. Tri četvrtine
svih oblika života, uključujući dinosauruse, je izumrlo.
Astronomi su identifikovali nekoliko stotina asteroida dovoljno velikih
da prouzrokuju katastrofu na čitavoj planeti. Nijedan nije na putanji
da to učini tokom naših života. Ali nebesa vrve od manjih, brojnijih
asteroida koji bi mogli da udare u bliskoj budućnosti, sa razarajućim
posledicama. Objekat veličine petnaestospratne zgrade pao je 30. juna
1908. u Tunguziju, udaljeni kraj Sibira. Ovaj objekat – asteroid ili
mala kometa – eksplodirao je nekoliko kilometara pre udara, pržeći i
obarajući drveće na površini od preko 2000 kvadratnih kilometara. Noćno
nebo bilo je tako svetlo od prašine posle eksplozije, ili ledenih
oblaka od vodene pare koju je izbacio u gornje slojeve atmosfere, da su
ljudi u Evropi dugo mogli noću napolju da čitaju novine. Na stotu
godišnjicu eksplozije u Tunguziji, uznemirujuće je napomenuti da
objekti ove veličine udaraju u Zemlju na otprilike svakih nekoliko
vekova.
Sledeći put kad nebo padne, možemo biti zatečeni.
Ogromna većina ovih malenih tela, sposobnih da zbrišu grad sa mape, još
uvek nije na ekranima naših radara. „Neznanje je blagoslov, jer ako ne
znate za ove stvari, jednostavno nastavljate veselo dalje“, kaže Lu.
Tokom sledeće decenije, međutim, osmatranja neba nalik Tolenovom
trebalo bi da počnu da ispunjavaju taj jaz, katalogizacijom na hiljade
asteroida. „Svakih nekoliko nedelja“, kaže Lu, „nalazićemo po jedan
asteroid koji će sa verovatnoćom od otprilike jedan u hiljadu udariti u
Zemlju.“
Cilj nije samo da predvidimo datum i vreme moguće
katastrofe, već i da je sprečimo. Sa godinama ili decenijama
upozoravanja, svemirski brod, koji će koristiti sopstvenu gravitaciju,
možda će izgurati preteći asteroid sa putanje. Možda će svemirski brod
kamikaza, ili atomska bomba, biti dovoljni za objekte koji zahtevaju
veći udarac. Uznemirujuće dileme će biti prisutne tokom ovih obračuna u
svemiru. Kako će vlade odlučiti da deluju? „Svet nije spreman da se
bavi ovom vrstom problema“, kaže fizičar Dejvid Dirborn, zagovornik
nuklearnog napada na dolazeći asteroid.
Dve činjenice su
jasne: da li za deset ili petsto godina, dan obračuna je neizbežan.
Ohrabrujuće je da po prvi put u istoriji imamo sredstva da predupredimo
prirodnu katastrofu epskih razmera.
Celu reportažu možete pročitati u avgustovskom broju časopisa National Geographic Srbija. 
Prijem 
