Iza Rimljana, uz mnoge tragove prisustva na
našem prostoru, ostala su i latinska imena: Veliku Moravu zvali su
Margus, Zapadnu – Brongus, a Južnu – Angrus.
Napisao: Darko Kalezić
Snimio: Dragoljub Zamurović
[i][i][i]Izvor: National Geographic Srbija[/i][/i][/i]
Dok
je ljudi nisu pripitomili, ispravili njene mnogobrojne meandre, Velika
Morava bila je hirovita, nepredvidiva i opasna. Grizla je sopstvene
obale. Otkidala njive. Gutala polja i bašte. Plavila sela.
Posle poplava 1963. i 1965. godine, počinju radovi na sprečavanju
njenog daljeg izlivanja. Presecanjem krivina, okuka i zavoja, najduža
srpska reka sa nekadašnjih 245 kilometara od spoja Južne i Zapadne
Morave kod Stalaća do ušća u Dunav – kome daruje prosečno 230 metara
kubnih u sekundi – skraćena je na sadašnjih 185 kilometara. Ova dva
kraka reke, takođe „regulisana“ zbog čestih prelivanja korita, pristižu
iz dva kraja Srbije: Južnoj Moravi (246 km) kod Bujanovca daju život
Binačka Morava i Preševska Moravica, a 36 kilometara kraću Zapadnu
Moravu u blizini Požege grade Golijska Moravica i Đetinja.
Sliv Morave odlikuje vrlo veliko kolebanje protoka vode. S proleća,
najčešće u aprilu, za vreme najvišeg vodostaja Velikom Moravom protiče
i do sto puta više vode nego pri najnižim vodostajima, a na Južnoj
Moravi kolebanje je još veće. Glavne pritoke Morave su Belica, Lepenica
i Jasenica s leve strane i Crnica, Ravanica i Resava sa desne. Sve one
zajedno pripadaju crnomorskom slivu.
Velika Morava danas je
plovna samo tri kilometra pri ušću pa kao san zvuči zametnuta ideja o
izgradnji Moravsko-Vardarskog kanala dugog 650 kilometara – 375 km
moravskom trasom i 275 km vardarskom – začeta u XIX veku, koji bi
povezao Srbiju i podunavske zemlje sa Egejskim morem.
Oko
Morave se svilo plodno, gusto naseljeno Pomoravlje: upreli se voćnjaci
i vinogradi, livade i pašnjaci, oranice i šume. Rečna dolina u kojoj se
susreću istočni, centralni i zapadni deo zemlje. Carigradski drum koji
ovuda prolazi, kao vekovna saobraćajna veza Evrope i Azije, jedan je od
najvažnijih zapadno-srednjoevropskih putnih pravaca ka jugoistoku.
Vojni put,
Via militaris, moćna džada opskrbljena mnogim
utvrđenjima i odmorištima, popločana tridesetih godina prvog veka sa
zapada na istok, bio je na istoj liniji glavna balkanska magistrala u
Rimskom, a kasnije i u Vizantijskom i Otomanskom carstvu. Iza Rimljana,
čijih je šesnaest careva rođeno na teritoriji današnje Srbije, uz
graditeljske i mnoge druge tragove prisustva na našem prostoru, ostalo
je i latinsko ime ove reke: Veliku Moravu nazvali su Margus, Zapadnu –
Brongus, a Južnu – Angrus. Srednjovekovna Srbija ostavila nam je
Moravsku školu, jedinstveni stil u srpskoj umetnosti koji obuhvata
period od sedamdesetih godina XIV veka do pada Despotovine 1459. godine.
Morava protiče kroz dvanaest opština i pokraj desetak gradova.
Duž obale se u tok reke cedi na desetine deponija, struja nosi
svakojaki otpad – iz kanalizacija, klanica, bolnica i tiho narasle,
slabo kontrolisane, „primitivne“ industrije. Nelegalne šljunkare
nemilosrdno podrivaju dno, dube u njemu kratere „idealne“ za odlaganje
smeća. Seljaci se oslobađaju otpada iz svojih štala. Svi kao da trče na
obalu samo da se reše sopstvenog đubreta. Neprimerene ljudske
aktivnosti potiskuju živi svet. Da li će želja za profitom, koja se na
obalama Morave izmetnula u opsesiju i strast, osakatiti suštinu reke?
Hoće li ribolovci iz nje uskoro vaditi samo stare cipele?
Reka se, međutim, nekim čudom sama brani od čoveka. U vrbacima,
bagremarima i topoljacima duž čitavog toka cvrkuće više od sto vrsta
ptica, a moravski virovi i pored sveg nemara – nisu „prazni“. Ribolovci
se i dalje „bore“ sa karašem, bucovom, šaranom, mrenom, smuđem, štukom,
somom pa i skobaljem i klenom, što ohrabruje i daje nadu da živi svet u
dubinama još ima snage.
O ovoj reci – simbolu Srbije najbolje govore njena deca, rodom iz Starog Sela kod Velike Plane.
Dečko sa Morave, beogradski građevinski inženjer Branko Mitić, kaže da
je Morava mrtva, da na njoj nema saobraćaja, samim tim ni komunikacije
između dve obale, i da zbog toga ova mutna srpska voda ne spaja, već
razdvaja ljude. Skeledžije odavno ne prevoze namernike, a utihnule su i
vodenice koje su nekada bile mesto rada, okupljanja i žive reči. Ne
grade se ni novi mostovi, pa je seljak Moravac prinuđen da pređe i po
dvadesetak kilometara do dela sopstvenog imanja na drugoj strani.
Morava je, kaže Branko, nepropusna granica, otrovana voda, mrtvaja!
„Morava je naša mora!“, tvrdi on.
Drugo dete ove najveće naše
reke, pneumoftiziolog i književnik Ljubiša Jovanović, ne misli kao
njegov kum Branko. Upoznao sam ga pre dvadeset dve godine kada sam –
ja, dunavski čovek – došao u njegov dom u Velikoj Plani da mu saopštim
da ćemo njegova lepa ćerka i ja ubuduće živeti zajedno. Obojica sazdani
od svoje vode – on od moravske, ja od dunavske – lako smo se razumeli,
pogledom: voda se u nama prepoznala. Kao što Morava s lakoćom hrli u
Dunav kod Smedereva. Lekareva lepa kći je i danas moja žena. Naša voda
i dalje teče, u našem sinu – našem ušću.
Za Ljubišu
Jovanovića Morava je linija života, žila kucavica, zlatna žica Srbije.
Oko nje se okupio narod. Formirala država. „Morava je i lekovita.
Proročica. U njoj su se kupali i zavetovali srpski ratnici pre polaska
u boj“, kaže. Ovom piscu malo je jedna plahovita Morava. On ima i
sopstvenu, „nebesku“ imenjakinju što teče burnim vremetokom. U
Ljubišinim „moravokazima“ sve pršti od zbivanja: buja flora i fauna,
bore se zmajevi i vile suđenice. Morava je scena svih zbivanja, ona je
glavni lik maštovitog sveta i piščeva nepresušna inspiracija. Morava je
sam život.
A pred nama, današnjima, ključno je pitanje: koja
će Morava prevagnuti? Brankova ili Ljubišina? Realna ili nadrealna?
Stvarna ili izmaštana? Hoćemo li pomoći ovoj reci da nastavi – čistija,
zdravija i lepša nego što sada jeste – da struji ovozemaljskim
vremetokom. I na kraju ono presudno: hoće li Morava biti naša mora, ili
linija života Srbije?
Prijem 
