Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada
na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko,
suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne
odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj
paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se
razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i
počnemo da negujemo logiku saosećanja.
[i]Piše: Tomica Šćavina
Izvor: [i][i]Sensa, magazin za srećniji zivot[/i][/i][/i]
Gubeći
se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da
povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim,
takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja
je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama
nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo
postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.
Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju
zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha
od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da
reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo
rastrojila.
Izrazite osećanja Svako
povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u
situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s
agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas
je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog
povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni,
po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje
s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok
te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne.
Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.
Takvim
naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono
što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena
osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model
funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac
funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran
sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da
stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače
prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da
možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo:
tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da
izrazimo kako se osećamo.
Manevar
koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih
neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena
su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i
bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju
racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.
Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da
predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću
fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne
ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da
boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i
mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na
vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših
osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti
u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.
Neki ljudi uopšte
nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju
znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom
nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.
Greške roditelja Unutrašnja
krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja
osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da
smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali
doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu,
„dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo.
Budući da
je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti
svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su
im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita
opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili
„Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne
i opravdanja.
Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo.
Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je
mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog
njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo
„zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih
doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se,
po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.
Svaki
proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo
najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom
povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli.
Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju
koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko
poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo
zapitati da li je to i inače naš problem.
Provlači li se taj
obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede,
ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge
osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja
povređenost govori mi nešto o meni).
Kuda s povređenošću Ljudi
koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama
reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u
talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi
konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još
više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita
neprijatna osećanja.
Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u
nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u
vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih.
Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači
da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo,
izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.
Kad smo
u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini,
opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom,
započeli proces praštanja.
Mnogi ljudi nisu u
stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No,
upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili
problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od
nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi
se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne
dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.
Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za
uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg
ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju
ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava
kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini
emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu,
pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje
saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je
povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.
Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje,
samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u
stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom
kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje
nadomak ruke.
Ljudi
često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve
fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su
pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“.
Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo
ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.
Dubljim
razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi
vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti.
Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se
ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih
unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je,
zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili
ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.
Nedovršeni
emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto
zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu,
onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom
ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti
osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je
strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je
uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto
da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili
ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema
druge nego trpeti.
Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od
koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim
sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako
sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.
Prijem 
