Već 1889. godine Masandra
je data na upravljanje caru Aleksandru III, koji se za samu izgradnju
obratio profesorima Peterburškog univerziteta, koji su učinili da
dvorac ima sve pogodnosti, i završili ga 1902. godine. Masandra duguje
svoju slavu - vinu. Vinovu lozu i tradiciju gajenja vina je u Masandru
doneo grof Voroncov, ali je i ovde "štafetu" preuzeo car Aleksandar
III, tako što je pozvao kneza Golicina, čiji je rad na polju enologije
već dobio mnoge nagrade, da unapredi lokalnu proizvodnju vina. Zato
danas imamo sjajan vinski podrum u dvorcu, koji se sastoji od sedam
tunela dugih 150 metara, a najbolja vina su "Beli muskat od crvenog
kamena" i "Beli muskat Livadija".
Dvorištem oko dvorca
dominiraju takođe narandžasti, žuti i crveni tonovi, tako da se i
fontane "ponašaju" u skladu sa tim: i mozaici su načinjeni od pločica
pomenutih boja. Niz fontana ukrašen je lavljim glavama, a tek sa zadnje
strane "puca" najlepši pogled na Masandru. Sa prednje strane je,
doduše, kasa za kupovinu ulaznica, i niz sjajnih statua, od kojih vredi
izdvojiti čudovišta-čuvare, žene-lavove i Panove koji sviraju frule. Na
nekima piše da su premazani nekim toksičnim sredstvom za konzervaciju,
tako da ih nije uputno pipati; nismo hteli da proveravamo, ali smo zato
više ili manje uspešno uspeli da prekrijemo natpise "Toksično!", koji
su nam "kvarili kadrove".
Unutrašnjost dvorca je tek nešto
manje "carski impresivna" od Livadijskog dvorca: vredi izdvojiti
trpezariju i nameštaj, koji je svakako pravljen "po meri" za ovakvu
carsku vikendicu, to jest letnju rezidenciju. Car nikada nije potpuno
opremio palatu nameštajem, i koristio ju je samo za letnje šetnje i
odmor posle lova u blizini. Vrlo je važno još jednom reći da su
lekovita svojstva vazduha Jalte i celog Krima otkrivena mnogo pre
strasti za kupanjem i sunčanjem, tako da su bogataši i plemići iz svih
krajeva Rusije svakoga leta dolazili upravo ovde da bi popravili svoju
zdravstvenu sliku, pa tako i Baćuška car, naravno! Nama, koji volimo i
kupanje, preostalo je samo da posle dvosatnog obilaska dvorca, krenemo
- trolejbusom do Alušte, obližnjeg megapopularnog i nešto povoljnijeg
odmarališta, na kupku i sunčanje! Ta "mantra": dvorac ujutru, a kupanje
popodne, ponavlja se na celom Krimu konstantno, i gotovo svi turisti
kombinuju "kulturni turizam" sa onim... uobičajenim, hedonističkim!
 |
| Photo: Argenberg |
Gaspra - Lastavičje gnezdo Najupečatljiviji dvorac koji možete da vidite na Jalti, tačnije u selu
Gaspra, u neposrednoj okolini, jeste dvorac Lastavičje gnezdo (ruski:
Lastočkino gnjezdo, ukrajinski: Lastivčine gnjizdo). Do ovog
neverovatnog arhitektonskog poduhvata došlo je kada je na rtu Aj-Todor,
to jest na jednom njegovom nepristupačnom delu, poznatom kao Aurorine
stepenice (Avrorina skala), bakinski veleposednik naftnih polja, po
imenu V. Šnejgelj (iz grada Bakua u današnjem Azerbejdžanu, da
pojasnimo), poželeo da načini minijaturni neogotički dvorac, koji kao
da se "prilepio" za stenu na kojoj se nalazi. Otud dolazi i ime
Lastavičje gnezdo, jer setite se samo kako su lastavičja gnezda
prilepljena na plafone, zidove i oluke zgrada...
Arhitekta je
bio "pravi" za taj posao i došao je iz Engleske: L. V. Šervud. Šervud
je obavio posao za samo dve godine, i već tokom 1912. godine "zamkić"
je bio gotov. Iako se može smatrati pomalo kič-pokušajem neogotičke
ere, zamak Lastavičje gnezdo je zadobio sveopšte simpatije, pa čak i
naklonost kulturne javnosti i postao je prepoznatljivi simbol južnog
Krima! Danas se u njemu nalazi mali, ali pomalo skup restoran, sa
sjajnim pogledom.
Vredi napomenuti da se do Gaspre može stići
isključivo maršrutkom ili brodom, i da je put nešto duži, ali
pitoreskan, i vijuga pored mora, nad spektakularnim pejzažem. Kada se
jednom iskrcate na stanici Lastavičje gnezdo, potrebno je da imate jake
noge, budući da je put do zamka veoma naporan, strm i vodi gore-dole po
vijugavim stepenicama. Srećna okolnost je da se zamak sa skoro svakog
mesta odlično vidi, tako da su mogućnosti za fotografisanje beskonačne!
Na putu vas očekuju prodavci ukusnog i veoma zdravog vina koje služi i
kao lek, ali i "improvizovani" vitezovi, željni slikanja sa vama za
malu nadoknadu. Ovde ulaznice nisu potrebne, jer je restoran otvoren za
sve posete. Vredno je napomenuti da je baš na ovom mestu Agata Kristi
napisala svoj roman "Dest malih crnaca", a da je kasnije na istom mestu
snimljen i sovjetski film po toj knjizi. Iako mi je tada bilo čudno
zašto se radnja dešava u Ukrajini, kasnije sam shvatio da je upravo ta
verzija bila i najtačnija, za razliku od tolikih britanskih! Ispod
Lastavičjeg gnezda nalazi se sjajna šljunkovita plaža koja pripada
obližnjem sanatorijumu, i uz plaćanje ulaznice od oko petnaestak dinara
moguće je okupati se sa sjajnim pogledom! Odmah ispod samog rta nalazi
se luka iz koje polaze mali brodovi za Jaltu ili dalje, pa se možete,
uz predivan zalazak sunca, i vratiti u početnu "poziciju" u jaltansku
luku. Imajte u vidu da su brodovi na Krimu skuplji od maršrutki, ali je
i prizor koji se može videti mnogo lepši!
Alupka Možda i najlepši dvorac u okolini odlučili smo da posetimo brodom, jer
je prilično daleko, a smatrali smo da bi nam svež vazduh i te kako
prijao, za promenu od zagušljive maršrutke pune putnika. Obala je
zaista spektakularna kada se gleda sa broda! Kao nož šiljata planina
Ai-Petri (ili još tačnije: Aj-Petri) uzdiže se na svega nekoliko
kilometara od obale, na visinu od jednog kilometra i kao nekakav zid
sprečava hladan vazduh sa severa da duva na obalu, na taj način
stvarajući ovu prekrasnu klimu i predeo pun palmi i fikusa po
ulicama...
Iako je Jalta drastično severnije od, recimo,
Nesebra, prilično je toplije i nema vetra, a i rastinje je "tropskije".
Ali, nemojmo se zanositi - ni ovo nije toliko severno: Jalta se nalazi
u visini Zadra ili Đenove. Opet jedno lepo pristaniše i opet plaža
ispod nje. Ovde se treba popeti prilično visoko da bi se stiglo do
impresivnog dvorca, i to opet peške, ali kada se stigne do vrha, tu je
zaista nešto što se teško zaboravlja: dvorac u podnožju planina okružen
cvećem! Mnogima je Alupkinski dvorac najlepši, a i ja bih se mogao
složiti sa konstatacijom. Zanimljivo je da je i ovo bilo mesto
starogrčkih kolonista, i da ime "Alepu", koje je selo prvobitno imalo,
znači "lisica".
No, da se vratimo na dvorac. Grof Mihail
Voroncov je proveo svoje detinjstvo i mladost u Londonu, gde je njegov
otac bio ambasador, i gde je dobio sjajno obrazovanje. Kasnije je
postao heroj bitaka protiv Napoleona, unapredio vinarstvo i postavio
sjajan put na južnom Krimu, uzgred uspostavljajući parobrodsku
komunikaciju na Crnom moru. No, za njega je baš Alupka bila centar svih
"poseda", i pošto se u životu ovaj Rus nagledao škotskih i mogulskih
dvoraca po Imperiji, to ga je nagnalo da napravi dvorac u
škotsko-indijskom stilu! Začudo, izgleda sjajno: sa škotskim
baronijalnim "počecima" zidova i mogulskim kupolama kao završecima. Na
jednoj od porti piše, na arapskom jeziku, "Nema drugog boga do Alaha, i
Muhamed je njegov prorok!" Kao da ste u Alhambri! Čudno? Pa, ne. Ovo je
bilo doba romantizma, i takve "mešavine" su bile sasvim normalne,
posebno imajući u vidu da su Rusi stalno želeli da odaju počast
potčinjenim muslimanskim Tatarima na Krimu i da pokažu da je njihovo
Carstvo tolerantna zemlja.
Severna fasada je pravljena u
tjudorskom stilu, a kule se savršeno integrišu u planinske vrhove.
Dvorac je sagradio Edvard Blur iz Britanije, a savršeni park, sa
jezercima, vodopadima i zelenilom, eminentni pejzažni arhitekta, možda
i najbolji u svom zanatu u tom vremenu, Karl Kebah. Unutrašnjost dvorca
je posebno upečatljiva, a vredelo bi posebno obići sobu sa kaminom i
Zimski vrt, koji u stvari predstavlja staklenu botaničku baštu u
engleskom stilu. Grof Voroncov je voleo da donosi biljke čak iz Indije
i Australije, a ovdašnja klima nije pogodovala baš svemu što je
romantičarski grof voleo. Inače, grofova bista pokazuje da je bio
izuzetno lep čovek, ali je imao jednu životnu grešku: verovao je svom
prijatelju Puškinu, koji je bio još veći lepotan. Barem su tako žene
tvrdile. Inače, Puškin je obeležio ceo ovaj kraj svojim zavođenjima i
pesmama.
Da se vratim na grešku M. Voroncova: ostavio je svom
drugaru Puškinu da mu čuva ženu kada nije tu. Sve se izdešavalo tako da
je Puškin počeo da objavljuje mnogobrojne pesme posvećene nekoj ženi sa
istim inicijalima kao "čedna" supruga jadnog grofa, i to baš u vreme
dok je trebalo da je "čuva". Na to se Voroncov brže-bolje vratio kući i
izbacio Puškina iz svog doma. Kada se izađe u vrt prema moru, može se
videti teget-plavo Crno more, i stene koje se obrušavaju u njega, što
je fascinantan prizor. Tu su i lavovi čuvari, koji uzimaju "različite
položaje" kako se spuštate ka moru: neki su u ležećem položaju, neki
uspravljeni, neki poluuspravljeni, a jedan spokojno spava. Budući da je
Vinston Čerčil, zajedno sa britanskom delegacijom bio smešten u
Alupkinskom dvorcu (Ruzvelt je bio u Livadiji), svakodnevno je šetao po
dvorištu i stekao je iskrene simpatije prema laviću koji spava. Za
njega je rekao nešto poput: "Vidi ga, lenština, da mu daš viski i
cigaru, isti ja." Nisam siguran da je ovo drugu Staljinu bilo duhovito,
ali ser Vinstonu nikako nije dopustio da otkupi lavića i da ga odnese u
Ujedinjeno Kraljevstvo. Ostao je tu, na našu sreću.
Sada
možemo u potpunosti da uživamo u ovom prelepom parčetu zemlje, u
Srbiji, nažalost, još nedovoljno poznatom. No, Srbijanci se "sete" neke
zemlje tek kada postane jedna od retkih koja ne traži vize za njih. Ove
godine je Makedonija ponovo atraktivna, sa svojim Ohridom... A možda će
neke od sledećih godina neka od naših agencija "otkriti" Ukrajinu i
prelepi Krim: makar Jaltu. Nema veze, otkrijte je vi sami, baš kao što
smo to i mi učinili!
Prijem 
