Mada ova priča pokazuje da ima više nego
dovoljno zanatlija sposobnih da pomore pola civilizacije, pitanje je
kolika je razmera takve pretnje. Koliki je zaista rizik od
bioterorizma? Jedan mogući odgovor na to daje upravo objavljena knjiga
Global Catastrophic Risks u izdanju britanskog izdavača Oxford
University Press. Ova knjiga je jedan od prvih detaljnih pregleda
raznovrsnih globalnih katastrofa koje predstavljaju pretnju ljudskoj
civilizaciji i njenom neposrednom zemaljskom i astronomskom komšiluku.
"Rizicima globalnih katastrofa nazvali smo one procese za koje nam se
čini da bi u ovom trenutku mogli da dovedu do potpunog uništenja
čovečanstva ili do trajnog i nepovratnog ograničenja evolutivnih i
stvaralačkih mogućnosti čovečanstva", kaže ekskluzivno za "Vreme" Milan
M. Ćirković, jedan od dvojice autora ove knjige.
Inače, naš
sagovornik je astrofizičar sa Astronomske opservatorije u Beogradu,
istovremeno istraživač, predavač astronomije na Univerzitetu u Novom
Sadu, popularizator nauke i esejista. Doktorirao je fiziku na
njujorškom univerzitetu Stoni Bruk.
Zajedno sa kourednikom
Nikom Bostromom, direktorom Instituta za budućnost čovečanstva na
Oksfordski univerzitet, Ćirković je okupio čitav niz svetskih autora,
vodećih imena u raznim naučnim oblastima. Tako knjiga Global
Catastrophic Risks, uz detaljno objašnjenje načina procenjivanja
globalnih rizika, donosi analizu trinaest raznih mogućih katastrofa
podeljenih na tri grupe: rizici od prirodnih katastrofa, slučajni,
nenamerni incidenti i katastrofe koje izazivaju ratna dejstva i drugi
oblici nasilja.
"Nema neke oštre granice. Jasno je da se ona
ne može povući, jer čak i ako smo sigurni da uvek možemo razlikovati
prirodno od veštačkog (a to je teško i složeno filozofsko pitanje),
ostaje činjenica da u mnogim katastrofičkim scenarijima imamo
svojevrsnu smrtonosnu sinergiju između ljudskog i prirodnog faktora",
smatra Ćirković.
Izdavačka
kuća Heliks priprema prevod knjige Global Catastrphic Risks na srpski
jezik. Koliko je ovo tržište zainteresovano za temu?
Mada ovo pitanje treba uputiti izdavaču, a ne meni, lično se nadam da
jeste, kao i za druga ključna svetska i civilizacijska pitanja. Bez
obzira na to koliko često bezrazložno bežali od toga, Srbija jeste deo
sveta i nužno će deliti njegovu sudbinu, na dobro ili zlo. Planeta
Zemlja je ionako premala, a čovečanstvo će ili opstati globalno i
jedinstveno – ili neće opstati. To je danas u podjednakoj meri jasno
kao što je jasno i da je naša planeta okrugla i da se okreće oko Sunca. |
"Vreme": Koliko su česte katastrofe ovih razmera? MILAN
M. ĆIRKOVIĆ: Retke su. Zato se ne mogu predvideti prostom
ekstrapolacijom malih pojava koje vidimo. Homo sapiens možda može
nastaviti da živi kao vrsta, ali bez razvijanja onih vrednosti koje
civilizacija donosi. Međutim, verovatnije je da bi, sa stanovišta
vremenskih skala evolucione biologije ili geologije, tragovi ljudske
egzistencije na Zemlji erozijom bili uništeni vrlo brzo. Kad bismo
sačekali samo milion godina, vrlo je neizvesno da li bi neko mogao da
zaključi da su ljudi ikad postojali. Za to bi bile potrebne podrobne
arheološke studije. Osim ako bi neko pronašao veštačke satelite na
stabilnim orbitama. Ali, mi ne znamo da li se posle tako velike
perturbacije može pojaviti civilizacija koja će ostvariti i delić
ljudskog potencijala.
Uz činjenicu da je izumrlo 99,9 odsto svih vrsta na Zemlji, kakve su šanse čoveka protiv evolucionih mehanizama? Samo
utoliko ukoliko imamo razloga da verujemo da je inteligencija suštinski
različita u odnosu na druge adaptivne karakteristike organizama. S
jedne strane, čini se da ima dosta razloga da u to verujemo. S druge,
uvek treba staviti stvari u vremensku perspektivu – tih 200–300 hiljada
godina koliko savremeni čovek postoji na planeti jednostavno nije
dovoljno da bi se uopšte pokazalo da inteligencija vrsti donosi ikakve
dugoročne koristi. Ukoliko bi se čovek uništio kao posledica, recimo,
nuklearnog rata ili antropogenog globalnog zagrevanja, neki budući
posmatrači bi imali jak empirijski razlog da poveruju upravo u
suprotno: da inteligencija zapravo nije adaptivna, već maladaptivna,
štetna karakteristika.
To je prilično sumoran nalaz. Evolucija
se razlikuje od fizike ili hemije jer su sve faze kroz koje prođe same
po sebi jedinstvene i nepovratne. Poenta celog projekta je da vidimo da
li nam inteligencija može doneti ozbiljnu prednost u odnosu na druge
vrste kad se suočimo sa pretnjama koje proističu iz prirodne i naše
aktivnosti. Naš pogled na stvari je da bi bila negativna bilo koja
vrsta globalne katasrofičke promene koja bi dovela do iščezavanja
čovečanstva ili do njegovog trajnog ograničenja.
Pa, zar nije? Ima
ljudi u svetu koji smatraju da to i ne mora biti tako loše. Među
ekstremnim ekološkim pokretima, tipa Earth First, zagovara se ideja da
bi nestanak čoveka predstavljao poboljšanje stvari, ukoliko bi se mogao
obaviti bez velike štete po životnu sredinu. Isto tako, pojedini
zagovornici ultratehnofilskog opredeljenja veruju da bi zamena ili
potčinjavanje čoveka veštačkoj inteligenciji takođe predstavljalo
poboljšanje. Pretpostavka je da bi se mašine ponašale racionalno, bez
suvišnih emocija i agresivnosti koja je svojstvena evolucionom nasleđu
čoveka. Mi u okviru ovog projekta ne delimo tu vrstu etičkih shvatanja.
Nestanak čovečanstva bi bio nešto loše.
Da li se može reći da je antropogena razorna moć prevazišla prirodne opasnosti? Kako
stoje stvari, plašim se da smo u tom domenu već negde od 1945. godine,
od pojave prvog istinskog oružja za masovno uništenje i pretnje
nuklearnim ratom. Naravno, to ne znači da treba umanjivati opasnost od
prirodnih kataklizmi – samo da stvari treba posmatrati u perspektivi
vremenskih skala za koje smo zainteresovani. Ako su u pitanju vremenske
skale od nekoliko decenija ili dužine ljudskog života, jasno je da su
danas antropogeni rizici daleko aktuelniji.
Hajde da razgovaramo o tome koji su rizici najveća pretnja? Definitivnog
odgovora nema, jer se veličina pretnje ne može meriti, naročito kod
antropogenih rizika, duž jedinstvene linearne skale. Postoji grupa
rizika koja predstavlja kvalitativno najveću opasnost za dugoročni
opstanak čovečanstva, a koji su operativni na skali ljudskog života,
recimo tokom ovog veka. To su, pre svega, opasnosti koje proističu iz
zloupotrebe biotehnologije, zatim globalna promena klime, te i dalje i
te kako živa opasnost od globalnog nuklearnog rata i "nuklearne zime".
Postoji i poseban rizik globalnog totalitarizma koji delimično
parazitira na drugim rizicima i može, naizgled paradoksalno, porasti
kako se opasnost od drugih katastrofalnih procesa smanjuje.
Koliko je bioterorizam veća opasnost od prirodno izazvanih pandemija? Ukoliko
pođemo od činjenice da je čovek sa većim ili manjim posledicama
zloupotrebio praktično svaku tehnologiju koju je razvio od paljenja
vatre do danas, te ovo uporedimo sa činjenicom da prirodno izazvane
pandemije nisu uspele da tokom nekoliko stotina hiljada godina
postojanja homo sapiensa dokrajče našu vrstu, onda se ove dve stvari
mogu staviti u perspektivu. Egzaktan kvantitativni argument se ne može
dobiti, ali se čini da svi kvalitativni argumenti govore da je
nesrazmerno veća opasnost od svesno kreiranih patogena.
Zanimljivo je da ste veštačku inteligenciju (AI) smestili u odeljak koji se odnosi na rizike nenamernih katastrofa? Prenosim
duboko izvinjenje u svoje lično i u ime kourednika svim veštačkim
inteligentnim sistemima. Biće ispravljeno u nekom od narednih izdanja,
nakon konsultacija sa najautoritativnijim veštačkim inteligencijama tog
doba. Šalu na stranu, ukoliko bismo imali ikakvog razloga da verujemo
da bi nas AI mogla ugroziti, onda je očigledno da bi nas mogla ugroziti
mnogo. To je jedan od onih rizika koji je sličniji sudarima Zemlje sa
asteroidima nego rizicima kao što je zagrevanje planete, koji se
dešavaju polako.
Koliko nas ugrožava totalitarizam? Mnogo.
Jedan deo pretnje leži upravo u činjenici da istorijsko iskustvo
pokazuje da se totalitarna pretnja ne shvata ozbiljno čak i od strane
najdirektnije ugroženih, sve dok nije odviše kasno. U čitavom ljudskom
iskustvu, jedino se pandemije mogu po smrtnosti meriti sa
totalitarizmom.
Gde je tačka gde se borba za privatnost preliva u teoriju zavere? Kritičko
i racionalno promišljanje stvarnosti su, uz široko, multidisciplinarno
obrazovanje, sigurna brana protiv neutemeljenih teorija zavere i u
Srbiji toliko popularne konspiratologije. Dakle, radi se o ličnim
intelektualnim i moralnim osobinama, o nečem što je do ličnosti
pojedinca i ličnog usavršavanja. S druge strane, totalitarni i
kripto-totalitarni napadi na privatnost su opšte, društveno zlo protiv
koga se svi moramo boriti. Te dve stvari su ipak nesamerljive.
Činjenica da se često pominju u istom kontekstu pokazuje samo da ljudi
imaju snažnu i potpuno neodgovornu tendenciju svesnog ili nesvesnog
umanjivanja zla i opasnosti totalitarizma.
Katastrofičari su oduvek postojali. Šta na ovu temu donosi ovaj projekat? Posmatranje katastrofa u sadašnjoj istoriji je uglavnom bilo manje ili više eksplicitno u religijskom, a ne naučnom konceptu.
Kad katastrofizam ulazi u nauku? Prvi
čovek koji je razmatrao mogućnost katastrofa u koliko-toliko naučnom
kontekstu bio je baron Žorž Kivije, otac paleontologije i komparativne
anatomije, krajem XVIII veka. Međutim, današnje razumevanje epizoda
masovnih izumiranja vrsta potiče iz 1980. godine kad je shvaćeno da je
izumiranje dinosaurusa izazvano sudarom Zemlje sa malim objektom koji
je stvorio krater Ćikšulub na obali Jukatana i koji je uglavnom uništen
zbog podvlačenja morskog dna ispod kontinentalne ploče. Taj "objekat"
od 10-20 km bio je 1000 puta manji od naše planete, a može da izazove
veliko globalno razaranje. Naravno, pitanje je da li bi danas došlo do
pojave čoveka da se to nije događalo. Ili je to zapravo svejedno, pošto
bi se umesto inteligentnih sisara razvili inteligentni reptili. Kako
god, 1980. je godina početka tog neokatastrofizma, ideje da se takvi
događaji ipak dešavaju. Retko, jer da su česti ne bismo imali prilike
da o tome ćaskamo.
Prijem 
