Veličanstvene šume iščezavaju u dimu i
piljevini, ali još ima nade za bajkovitu bioraznovrsnost ovog ostrva –
ako bi počela da jenjava grozničava potražnja za palminim uljem.
[i][i][i] Napisao: [/i][/i]Mel Vajt
[i][i]Snimio: [/i][/i]Matajas Klum
[i] [i] [i] Izvor: National Geographic Srbija[/i][/i][/i][/i]
Dan
počinje sat-dva pre svitanja sumanutim urlikanjem gibona, svojevrsnim
budilnikom tropske šume, njihovim ljubavničkim i suparničkim kricima i
upozorenjima sa vrhova drveća na energičnom majmunskom jeziku o kojem
ja, njihov prizemni srodnik, mogu samo da nagađam.
Iz mog
logora staza uz potok vodi u šumu mimo drveća čija se masivna stabla
uzdižu 30 metara do najnižih grana. Dok sunčeva svetlost slabo probija
gusti zeleni svod, još jedan primat, dugorepi makaki, hoda potokom u
nadi da će mu se za doručak posrećiti neka riba ili žaba. Bez obzira na
ishod potrage, njegov izraz večite mrzovolje neće se nikad promeniti.
Čim se majmun izgubio uzvodno, dva kratkorepa mungosa doskakutala su do
obale, pre željni zabave nego hrane.
Na nekoj čistini dva
indonežanska kljunorošca bučno mašući krilima odleću na drvo puno
sočnih plodova i počinju da ih kljucaju. Pretežno crni, veliki skoro
kao ćurke, oni na kljunovima imaju ogromne crveno-žute rožnate izbočine
koje na suncu sijaju kao da su polirane. Te ptice zasenjuju sve ostalo
u ovoj šumi do trenutka dok u sumanutom letu u visini ljudskog struka
ne proleti nekakav crn, ali takođe i grimizan i sjajnozelen, zapravo
vrištećezelen oblik veličine pesnice bombastičnog kolorita poput svog
imena: Ptičje krilo Radže Bruka. S rasponom krila od skoro 18
centimetara, to je jedan od najvećih leptira na svetu. Ako vam od
pogleda na kljunorošca ili na Ptičje krilo Radže Bruka ne zastaje dah,
neka vam neko za svaki slučaj proveri puls.
Kasnije
se u malom čamcu otiskujem niz široku reku Kinabatangan, a onda uz
bočni rukavac uzan kao sokače. Iznad naših glava čopor nosatih majmuna
vere se po krošnjama visokog drveća uz reku, u kojima će prenoćiti.
Trbušasti mužjak, kome komično veliki nos visi s lica poput zrele
voćke, simpatično je ružan. Većina ženki šiljatih noseva iz njegovog
harema nose mladunce na sisi. Sa visine nas posmatraju srebrnasti
languri, a jedna bradata divlja svinja stoji na obodu šume i gleda nas
dok prolazimo. Dok čamac polako plovi ispod grane koja visi, malajski
varan dug dva metra ulazi u vodu.
Jedan patuljasti slon sa
Borne ulazi u reku i pliva ispred našeg čamca, ispuštajući vazduh kao
kit. Možda jeste „patuljast“ u poređenju s drugim slonovima, ali kad je
onako taman i mokar počeo da izlazi na drugu obalu, izgledalo je kao da
se iz vode pomalja brdo. Shvatam kuda je slon krenuo: krdo od
tridesetak slonova – mužjak sa dugim kljovama, priličan broj odraslih
ženki i mladunci svih uzrasta – brste guste puzavice pored rečne
matice, bezizražajni i skoro nepomični poput skulptura.
Ovo
je egzotični Borneo, kakvog ga svet zamišlja, i posetioci se neće
razočarati. Ali ako želite da vidite stvarni Borneo, Borneo koji je
zakoračio u XXI vek, bilo bi dobro da ste ćubasti zmijar koji sedi u
krošnji na drugoj obali. Tad biste mogli da se vinete visoko iznad
Kinabatangana i vidite kako neobuzdana šuma brzo uzmiče pred urednim
zasadima uljanih palmi koji se protežu u nedogled. Plantaža ovih palmi
je bujna i zelena, a njihovo izvijeno lišće daje joj egzotičnu lepotu,
ali za jedinstvenu bioraznovrsnost Bornea ona znači neumitnu smrt.
SMEŠTEN
IZMEĐU JUŽNOG KINESKOG i Javanskog mora, napola presečen ekvatorom,
Borneo je tokom istorije uglavnom služio tome da njegove prirodne
resurse eksploatišu – mnogi bi rekli pljačkaju – narodi s raznih strana
sveta.
Kineski trgovci su dolazili po rogove nosoroga,
mirisno drvo agar i ptičja gnezda za supu. Posle su im se pridružili
muslimanski i portugalski trgovci zbog izvoza bibera i zlata. Britanija
i Holandija su vladale ovim ostrvom tokom kolonijalnog perioda u XIX i
početkom XX veka, kada je započela seča šuma tropskog tvrdog drveta
kojim je ostrvo bilo obraslo. Današnja politička podela Bornea – tri
četvrtine južnog dela ostrva pripada Indoneziji, većina ostatka
Maleziji, sa delićima koji čine Brunej – ukazuje na savezništva iz
perioda britanske i holandske kolonijalne vladavine okončane
proglašenjem nezavisnosti posle Drugog svetskog rata.
Proteklih nekoliko decenija kompanije iz Evrope, Sjedinjenih Država i
Australije pokrenule su eksploataciju bogatih nalazišta nafte i
prirodnog gasa, kao i površinskih kopova. Mnoge raskošne vile – od
Amsterdama do Melburna, od Singapura do Hjustona – izgrađene su
bogatstvom zgrnutim na Borneu. Tim novcem su izgrađene i palate u
Džakarti i Kuala Lumpuru, jer Indonezija i Malezija – odnosno njihove
političke i ekonomske elite –prednjačile su u pljački.
Drugačija vrsta bogatstva privlači drugačiju vrstu ljudi, uključujući
tu i čuvenog prirodnjaka Alfreda Rasela Volasa, koji je ovde boravio
sredinom 50-ih godina XIX veka i razvijao teorije važne za moderno
razumevanje evolucije i biogeografije. Volas je prikupio više od
hiljadu do tada nepoznatih vrsta, uključujući i Ptičje krilo Radže Bruka
.Od tada naučnici neprestano otkrivaju nove vrste, dokazujući tako da su
tropske šume Bornea jedno od biološki najraznovrsnijih područja na
svetu.
Na Borneu postoji više od 15.000 poznatih biljnih
vrsta, uključujući više od 2500 vrsta orhideja. Šume u nizijama
jugoistočne Azije, pa tako i one na Borneu, jesu najviše tropske kišne
šume na svetu, gde na samo hektar i po površine dolazi i do 240 vrsta
drveća. Borneo je stanište najvećeg cveta na svetu, najveće orhideje,
najvećih biljaka mesožderki, kao i najvećeg noćnog leptira. U
višeslojnom ekosistemu ovdašnjih prašuma živi najbrojnija na svetu
zbirka letećih životinja: osim nekoliko vrsta letećih veverica, tu ima
i letećih zmajeva, kolugoa, letećih žaba i – prava noćna mora za neke!
– letećih zmija.
U šumama Bornea lutaju malajski sunčev
medved i oblačasti leopard, dok se dve vrste gibona i osam vrsta
majmuna veru po drveću. Oko hiljadu slonova se održalo u jednom kutku
ostrva, uglavnom u malezijskoj državi Sabah, gde se reka Kinabatangan
uliva u more Sulu. Nosorozi su na ivici istrebljenja i ostalo ih je
manje od pedeset. Ali simbol Bornea je jedna još harizmatičnija
životinja – orangutan. Njegove izražajne oči nas gledaju s brošura i
uplatnica fondova udruženja za očuvanje prirode iz celog sveta. S
obzirom na nenadmašnu bioraznovrsnost Bornea – od orangutana i
nosoroga, do majušnih mahovina i još neotkrivenih insekata – kao i
brzinu kojom Borneo gubi svoje šume, budućnost tog ostrva bi mogla da
postane najozbiljniji predmet zaštite na planeti.
IZ
SATELITSKE PERSPEKTIVE opasnost od skorašnjeg uništavanja šuma na
Borneu može da izgleda preterana. Polovina površine Bornea je još pod
šumom, a visoravni u unutrašnjosti su prekrivene stotinama kvadratnih
kilometara devičanskih šuma u koje skoro niko ne zalazi osim
domorodačkih lovaca, lovokradica i skupljača smole sa drveta agar
. Do nekih područja se danima putuje čamcem ili se naporno hoda kroz neprohodnu divljinu.
Stanje šuma u nizijama je sasvim drugačije i mnogo kritičnije, a te
šume su iskonsko stanište za većinu biljnih i životinjskih vrsta koje
čine bogatu bioraznovrsnost Bornea, uključujući orangutane i slonove.
Procenjuje se da se tokom proteklih dvadeset godina na Borneu godišnje
krčilo 8000 kvadratnih kilometara prašuma. Članak objavljen 2001.
godine u časopisu
Science, zloslutno naslovljen „Kraj
indonežanskih nizijskih šuma?“, upozorio je na „pogubne posledice
sadašnje anarhije u korišćenju resursa“. U tom članku se navodi
izveštaj koji predviđa da bi nizijske šume indonežanskog dela Bornea
mogle da budu potpuno uništene do 2010. godine. Mada vladine oštre mere
uspevaju da uspore ilegalnu seču šuma i izvoz drveta, rezultat svega je
da se samo odlaže neizbežno.
Prijem 
